Proklizavanje identiteta

Dejan Grba, Stealth, snimak postavke, 1995.

Projekat beogradskog umetnika Dejana Grbe, pod nazivom Stealth, predstavlja šest autorskih ličnosti, disparatnih poetičkih stremljenja i pristupa likovnim problemima, obuhvaćenih zajedničkim okvirom priče o prozirnoj skrivenosti njihovog položaja u svetu umetnosti. Njihovi radovi podležu svim pravilima formalne analize pružajući nam pritom osnov za priču o povratku figuraciji (što je karakteristično za sve njih osim Irine Culic), portretu (Petronijević, pa i Crnčević sa Gangrenom), sopstvenoj telesnosti i njenom izrazu u materijalu (Irina Culic), odnosno telu kao takvom i prikazu njegovih funkcija i disfunkcija (Crnčević). Ali sama formulacija koncepta njihovog zajedničkog predstavljanja, izražena metaforom McTiernanovog Predatora, navodi interpretaciju tog projekta u smeru određenom dihotomijama mreža/pojedinac, pojavljivanje/skrivanje, izdvojenost/uključenost, pravilnost/anomalija, odnosno problemom neuhvatljivog identiteta.

Pogledu posetioca ove izložbe izmiču identiteti autora na njoj izloženih radova, upravo kao što pogledu Predatorove žrtve izmiče njegov. Njihovi radovi poseduju zasebne likovne identitete, njihovi osnovni biografski podaci su navedeni, ali su umesto njihovih ‘realnih’ vizuelnih identiteta na mesta gde bi trebalo da stoje njihove fotografije projektovani vizuelni identiteti kakvi bi jedino mogli pripadati osobama koje bi u današnje vreme umreženosti i opšte obuhvaćenosti raznim sistemima svoje radove produkovale iz pozicije samotnosti, skrivenosti, anonimnosti i izolovanosti – duševnih bolesnika. Usled remećenja uobičajene veze između njihovih vizuelnih, biografskih i autorskih (tj. stilskih) identiteta, stiče se utisak da se radi o identitetima nečeg neuhvatljivog i nužno se nameće pitanje: ‘Ko su ti autori?’

Odgovor je, naravno, da je svako od njih stealth, i da su svi oni zajedno stealth. Njihov identitet se krije (na sasvim proziran, neskriven način) upravo u njihovom poistovećenju sa nekim drugim identitetima, a njihova samotnost i isključenost iz mreže postoje samo pod vidom preuzimanja grupnog identiteta i ulaska u mrežu umetnosti pod vidom nekog drugog pojedinačnog identiteta. Njihovo pojavljivanje na sceni je uslovljeno njihovim skrivanjem, koje je opet uslovljeno njihovim prethodnim ili istovremenim pojavljivanjem na sceni, odnosno njihovim samolegitimisanjem kao delova te scene. To je strategija paralelna onoj koju u knjizi pod naslovom Plesač Jacques Besse pripisuje Christiforu Columbusu: on uspeva da u jednom trenutku umiri pobunjenu posadu broda i da postane admiral samo simulirajući da je lažni admiral koji simulira da je kurva koja pleše. Simuliranje je tu jednako poistovećenju, identifikaciji, ono daje identitet na način na koji to Beckettov neimenljivi junak iz romana Neimenljivi kaže: ‘Možda ću, hoteći da budem Worm, najzad biti Mahood! Tada ću jedino morati da budem Worm. A to ću zacelo uspeti nastojeći da budem Tartempion. Tada ću jedino morati da budem Tartempion’. On može da bude nešto samo ako je nešto drugo – može da bude Mahood samo ako je Worm, a Worm samo ako je Tartempion – ako preuzima jedan po jedan identitet, ne odričući se bilo kojeg od njih. ‘On je devojka samo ako je starac koji oponaša devojku ili simulira da je devojka ili, bolje rečeno, ako je neko ko simulira da je starac koji simulira da je devojka. Ili, bolje rečeno, ako je neko ko simulira da je neko ko, itd’, pišu o tome Deleuze i Guattari. Svaki identitet u ovom smislu proklizava i pokazuje se iza njega neki drugi, koji je u stvari simulacija nekog trećeg, ili ovog prvog, ili samog sebe. Stealth strategija se tako pokazuje adekvatnom strategiji shizofreničara u Deleuze-Guattari smislu, otkrivajući ovaj projekat kao takođe shizofren, tako da njegov autor na pitanje ‘Ko su ti umetnici?’ nikada ne može odgovoriti na edipovski način, sa ‘Ja’.