Mape zazornosti

Dejan Grba, Sifilis, digitalni slajd, 1995.

Bolest, bez obzira da li je zarazna, prirodno pobuđuje zaziranje, pogotovu ako se manifestuje i na licu. Stigmom bolesti poremećen vizuelni identitet lica nosi sobom talog zazornosti, ne usled toga što ukazuje na nedostatak zdravlja ili možda čak bliskost smrti, već samom svojom izuzetošću iz poretka koji smatramo normalnim, očitavajući noć u kojoj se gube obrisi označene stvari i u kojoj deluje tek neizmirljivi afekt (Kristeva).

Uploviti u tu noć znači postati napušten od prirodne svetlosti razuma, vođene upravo strategijom identiteta, duboko osećajući nadolazak te napuštenosti koja nas do kraja obuhvata. Uploviti u tu noć znači ostati sa one strane jezika, s one strane simboličkog, na preseku nekih nepojamnih heterogenih tokova, ne polazeći ni jednim od njih.

Dan jezika sledi nakon lebdenja punog slutnje, na povetarcu osećaja, koji optočava sve s čim se graniči, kao što voda prati svaki oblik vaze (Sloterdijk). Dan jezika, međutim, nad poljem zazornog ne sviće. Ono se ne da objektno fiksirati, niti na bilo koji način jezički osvetliti. Čak ni starozavetni Bog ono zazorno ne može objasniti drugačije do navođenjem nečeg drugog zazornog: da joj je (onoj koja je obeležena znakom gube na licu, a kojoj Mojsije traži leka) otac njezin pljunuo u lice, ne bi li se stidela sedam dana? Nek bude odlučena sedam dana izvan okola, a posle nek bude opet primljena (IV Moj. 12, 14.).

O zazornom se, dakle, ne može govoriti – ono se samo može prikazati ili zbog njega ispaštati, pa zato, čim se ovde zaustavim, brzo bežim od straha da ne propadnem tonući u bezdano brbljanje (Platon). Pljuvačka ili beleg bolesti na prikazanom licu ukazuju kako na nepojamnost predstavljenog, tako i na mijazmu drugosti koja se iz njega širi, uvlačeći nas u prelaženje granica čistog, u propadanje, tonuće, pad, greh. Moći ćemo zapravo reći da je greh subjektivirana zazornost (Kristeva).

Ako se zazornost subjektivira, imamo utisak greha – u velikom broju umetničkih prikaza zazornog greh je izrazito prisutan u podtekstu. Stigme bolesti su stoga obično posledice strela kojim u Ilijadi Apolon kažnjava grešnike, u Starom Zavetu semitski Bog, na srednjovekovnom zidnom slikarstvu Hrist, a u novovekovnim prikazima Priroda. Kresidina lepra u Hernisonovom Kresidinom testamentu i velike boginje Madamme de Martreille u Opasnim vezama pokazuju pravo lice lepe lažljivice i protiv njene volje (Sontag). Poruka takvih prikaza je uvek nužnost težnje za očišćenjem svih koji su na neki način ukaljani, a do njega se dolazi prelaženjem puta izopštenika. Stoga se u novom veku klinike i javljaju kao mesta za izopštavanje i nadzor izopštenika (Foucault).

Ako se zazornost ne subjektivira, ako nas ona samo odvuče s one strane jezika, s one strane ‘ja’ i ‘mi’ – bez davanja moralnih poduka i puteva za iskupljenje od ljage dodira s njom – jedino što možemo učiniti jeste da je u predstavi mapiramo, pronalazeći u njoj igru onog normiranog, normalnog i prirodnog sa onim heterogenim, graničnim, drugim. Time otkrivamo da se poredak zazornog i poredak normalnog i normi sukladnog podupiru i međusobno zasnivaju. Nema označiteljskog lanca bez nekog Kineza, Arapina, Crnca, koji prolaze kroz glavu nekog paranoidnog belca i remete mu san (Deleuze i Guatarri), a tako ga nema ni bez bolesnika, žene, homoseksualca – svega što je za paranoidnog poštovaoca kanona ono Drugo, samo na granici njegovog sveta prisutno. S druge strane, ni Arapin, žena ili bolesnik ne dobijaju svoju auru drugog i drugačijeg bez nametanja kanona, bez onog Istog.

Lice bolesti Dejana Grbe je produkt takvog mapiranja. On daje prikaz prostora na kome se sreću norme i kanoni izgleda ljudskog lica sa vizuelizacijom arhetipskog naboja koji nose određene, zbog buđenja zazornosti tabuisane, reči. Mape prodora nesvesnih sadržaja pobuđenih imenima bolesti načinjene su računarskom obradom fotografija ljudskih lica raznolikog porekla, povezujući pukotine u govoru (Freud) kakve se javljaju pri pomenu reči koje bude zazornost, sa pukotinama lika – nekada čistog označitelja, a ovde i sada prekrivenog bezbrojnim drugim označiteljima.

Lice bolesti se sastoji od 40 dijapozitiva-lica, koji se projekcijom povećavaju do površine od oko deset kvadratnih metara, što posmatrača nužno telesno uvlači u samu sliku i, budući da je ne može sasvim vizuelno obuhvatiti, prisiljava na telesno reagovanje (Barnet Newman). Projekcija se odvija u mraku, uz zvučnu podlogu u funkciji zaokruživanja atmosfere potpunog individualnog suočenja sa mapama ili shemama zazornosti, uvek latentno prisutnim u našem jeziku i vizuelnom iskustvu.