Dejan Grba, Male-Free Environment, detalj instalacije, 1996.
U slučaju Dejana Grbe pitanje o uobičajenom tipu radova je nešto složenije. Za njega je karakteristična potpuno disperzivna praksa, koja se kreće od uljanih slika, tempera, crteža koji odaju Reljićevu školu, zatim meditativnih crtačkih vežbi, preko objekata, instalacija, radova in situ, plakata, pa do eksperimenata sa računarskim intervencijama na fotografijama. Na nju se još često nadovezju i ironija, tendenciozni nazivi nekih radova i provokativna tematika. Grba teži recirkulaciji nađenih tematskih sadržaja, skrivanju identiteta i balansiranju radova na konceptualnom planu. Ima ujedno veliki otpor prema konvencionalnom kao i dobar osećaj za klasične formalne probleme, kojim se prilično služi, dajući tim problemima novu interpretaciju, u kontekstu koji ga u datom trenutku zanima.
Stevan Vuković, iz teksta Karakter radova, katalog izložbe Beogradska scena sredinom devedesetih: aspekti jedne nove generacije, Galerija Zlatno oko, Novi Sad, 1996.