Dejan Grba, Bored to Death, ulje na platnu, 1998-2001.
Teško da sam svesna sebe, već samo svojih osećaja.
Ja sam samo nosilac osećaja ekstaze, osećaja zanosa.[1]
Tintin, u nekom ponovljenom susretu. U procesu lomljenja ponavljanog utvrđivanja sopstva. Kroz upotrebu substituta. Vršenja substitucije umesto predstavljanja. Omogućavanja čina preobražavanja posredovanjem neke vrste premeštanja. Konceptualnom upotrebom preuzetog vizuelnog modela. Kao nosioca opažajno predstavljenih idiomatskih svojstava ličnosti. Izvodeći značenje iz tragova osećaja upisanih na površinu delegiranog sopstva.
Po Normanu Brysonu, konceptualni i opažajni aspekti slike predstavljaju samo suprotne polove jednog te istog kontinuuma, pri čemu se konceptualni pol vezuje za princip substitucije. Substitucije slika nekim drugim slikama. Sva umetnost je stoga na neki način konceptualna, u smislu da su slike uvek zasnovane na slikama koje im prethode i da one nužno obrazuju neku vrstu relacionog modela.
U okviru politika identiteta, neka predstava može na sebe uzeti ulogu substituta za nedostajuću fiksnu formu identiteta, zatim i ulogu njegovog određenja, te konačno i postati osnovnom matricom prepoznavanja tog identiteta. Upotrebljena u citatnom obliku, predstava sama proizvodi svoje denotacije u preseku svih šema prepoznavanja kodifikovanih u ikonologiji, crpeći svoju delotvornu moć iz procedura koje pokreće ikonografski kod. U tom smislu se identitet javlja kao puki nusproizvod namernog pogrešnog prepoznavanja sebe u predstavi neke celovite vizuelne strukture, i modelovanja ponašanja i verovanja shodno njoj.
Slike uspostavljaju obličje. Podvođenjem pod šemu koja uobličuje i omogućava proces identifikacije uobličenog sa nečim celovitim. U sebe zatvorenim i samodovoljnim. Podrvrgnutim imperativu ponavljanja, stalnog ponovnog uspostavljanja, koje obezbeđuje neku vrstu vanvremenskog identiteta. Kao da otkrivaju neku vrstu utvrđene stabilnosti iza protoka osećaja, koji vrlo jednostavno i banalno ukazuje na radikalnu izmeštenu intimnost svake individue u područje ekstimnog displeja znakova pojedinačnosti.
Zadovoljstvo u posmatranju će stoga biti ukorenjeno u celovitosti i ponavljanju; predstava neće imati pretenziju da prekine ili poremeti udobnu bliskost sa već poznatim. Slika zadovoljstva će ponavljati, će privoditi takvoj vrsti slike. Zaobilazeći bilo kakve tragove zanosa ili ekstaze. Zaobilazeći uživanje. Sterilni, aseptični lik Tintina, preuzet iz stripa i lišen bilo kakve akcije, obezbeđuje savršen model za slike zadovoljstva. Savršen plen, koji obećava zadovoljstva posmatranja. Sa malim iskliznućem, to jest kolonizovanošću osnovnim osećajima, otelotvoreći svoje telo na označavajući način. Postavljajući se na rubove uživanja.
-
Virginia Woolf, A Sketch of the Past in Moments of Being: Unpublished Autobiographical Writings, ur. Jeanne Schuylkind, str. 68, Harcourt Brace Jovanovich, New York & London, 1976 ↩
Stevan Vuković, Delegirano sopstvo, na rubu uživanja, katalog izložbe Plavi lotos, Remont, Beograd, 2001.