↑↑↑

Melodika

licitari i gobleni dragane knežević | pdf

Repro.

Dragana Knežević, Licitar, mozaik, 1996.

Ulje kojim se podmazuju muzički instrumenti vezuje prašinu na naročit način. Njegov zlokobni miris se zadržava u oklopu rezonatora i klapnama melodike, budeći neprijatno sećanje na traume odrastanja. Strava prvih intuitivnih doživljaja prolaznosti i neizvesnosti nekako se potkrada i u zvuk koji postaje ambivalentan: emotivno prezasićen i prazan istovremeno. Zvuk melodike nosi dvosmislenost iskustva. Mnogi ga se zbog toga nerado sećaju i izbegavaju da ga ponovo čuju. Čak i slučajno viđena na ulici, melodika u futroli od skaja izaziva nelagodnost.

Kao neka vrsta minijaturnih orgulja, melodika je džepni pandan vergla i u njenom tonu treperi odjek kakofonije i vrele atmosfere vašarišta.[1] Oni koji su kao deca u Beogradu sredinom sedamdesetih vođeni u luna park pamte uznemirujuću mešavinu preglasnog zvuka i preslatkog ukusa prinudne zabave. Lukavo postavljen pred zoološkim vrtom koji je i sam upozoravao na nezdravu ustajalost, luna park je izgledao kao zlokobno mesto za žigosanje frustracijama ostanka i staračke nepokretnosti. Deca, sa izrazito složenim i apstraktnim osećajem zabave, vođena su u zabavni park da bi im sklonosti bile usklađene sa onim što će svet kasnije moći da im ponudi.

To uklapanje individualne kreativnosti u postojeće modele bivalo je krunisano kupovinom licitarskog srca – idiotske grudve testa sa šećernim prelivom – jednog od mnogih otelotvorenja novovekovne regimentacije. Ono se čuva na zidu ili nosi oko vrata kao totem mučne društvene zapovesti na prisilnu opuštenost i prinudnu radost. I mada se komformističko navikavanje na poreklo i vezivanje za krv i tlo neretko završavaju glavoboljom, sklonost ka postavljanju pitanja postepeno se ipak zamenjuje zlovoljnim prihvatanjem konvencija, sve dok vaspitanik ne stekne pouzdan imunitet na slobodu. Najzad, kao što red nalaže, mladić nalazi devojku, a ako je izgubi mora da nađe drugu da bi zadovoljio nepodnošljivi i nemi imperativ konvencije, mora utoliti svoju porciju nelagodnosti i naći spokoj slepljenih prstiju tramvajskih ljubavnika – spokoj golubova, pasa, plastičnog cveća, bižuterije, pljeskavica i ljubičaste boje.

Prema novim radovima Dragane Knežević u suštini se nije lako odrediti pošto oni, kao i zvuk melodike, sadrže teško razlučivu i teško podnošljivu dvosmislenost. Njeni mozaici goblena i licitarskih srca upućuju na preispitivanje kiča, ali dok se u takvim umetničkim zahvatima distanca obično postiže upotrebom plemenitih likovnih sredstava, ovde i materijal balansira na granici ‘dobrog ukusa’. Radovi su najvećim delom izvedeni glatkim staklenim kamenčićima „venecijanske paste“, koje se većina tradicionalnih mozaičara gnuša zbog njene proste i ‘neprirodne’ fakture. (Koliko je mozaik sam po sebi prirodan i kako se merila prirodnosti uopšte mogu definisati ostaje, razume se, otvoreno pitanje.)

Ovi mozaici ne nude posmatraču nikakav stabilan ideološki oslonac i ta neodređenost, to skrivanje i izbegavanje umetnice da se prema radovima jasno odredi, čini njihovu osnovnu vrednost. Jasno umetničko opredeljenje ili zauzimanje stava na neki način osiromašuje delo i svodi ga na lako shvatljiv kôd, namenjen brzoj i površnoj konzumaciji. U takvim radovima izazov je imobilizovan ili ukinut, tako da su sve strasti, ako ih ima, svedene i kanalisane u ravan kontemplacije i povremenih formalnih iznenađenja. Neki umetnici, međutim, rade upravo sa osvešćenom opasnošću ambivalencije, a neizvesnost i promenljivost postaju odrednice njihove poetike. Radovi takvih umetnika podrivaju same osnove pristupa umetnosti i poimanja stvarnosti, ostajući aktualni bez obzira na kontekst. Oni od posmatrača zahtevaju samosvest i spremnost da se raniji kriterijumi napuste i pronađu novi, primereniji – oni su poziv na samoispitivanje i reartikulaciju.

Mozaici Dragane Knežević su takva ostvarenja sa visokim ‘stepenom rizika’, ostvarenja koja, duhovito prevazilazeći tradicionalna ograničenja i čestu fah-idiotiju likovnih medija, prerastaju u konceptualne objekte. Tu je lakoća šarenog licitarskog testa zalivena betonom, a prhkost pozlate goblenskih ramova nestaje u besputnim urbanim prizorima.[2] Veštačke tesere i plastične aplikacije pulsiraju u drskom izazovu kulturnim konvencijama, krijući u svojem koloritu mračne melodije iz meha vašarskog harmonikaša. Ogledalca veselo sijaju, vratanca se otvaraju i vraćaju dvostruku sliku posmatrača: jednog koji u svakom trenutku može da ode, ali neće i drugog koji to očajnički želi, ali ne može.

  1.  Uporediti, na primer, upotrebu melodike u kompoziciji Rubber Ring, The Smiths, The Worid Won’t Listen, Parlophone, 1987.

  2.  Postupak koji ironično ukazuje na izvore umetnosti goblena: i Arahna je, u nadmetanju sa Atenom, na svom vezu prikazivala baš one avanture bogova koje im ne služe na čast.

Katalog izložbe Licitari i gobleni Dragane Knežević, Galerija FLU, Beograd, 1996.