Beli šum

Isidora Laban, E' kad' sam bila u safariju, '77, ulje na platnu, 1998.

U pozorišnoj predstavi Art (Yasmina Reza, 1994), životne pozicije trojice ljudi sukobljavaju se pred belim platnom jedne slike koju tokom predstave ‘demistifikuju’ na različite načine: sele je i prevrću na sceni, ismevaju je i najzad crtaju po njoj – na veliko zadovoljstvo publike. Kod (likovno) obrazovanog gledaoca, međutim, jedino što ova predstava može eventualno da proizvede je iskušenje da pre početka tajno zameni glavni rekvizit nekom od belih slika Roberta Rymana. Siguran izostanak bilo kakve reakcije glumaca i publike podsetio bi na to koliko je svet udaljen od umetnosti, ukazujući na dobro poznatu, ali ne i dovoljno uvaženu činjenicu da je jedino kulturna simulacija umetnosti prihvatljiva za prosečnu publiku. Predstava Art to potvrđuje i bez eventualnih intervencija. Iza slabašnog privida kritike, ovaj komad povlađuje profanom uverenju da je umetnost sve izveštačenija i sve otuđenija od svog sveta, pretvarajući se u zatvoren i nerazumljiv svet za sebe. Jaz između umetnosti i sveta, međutim, suštinski je uslov njenog nastajanja i vrednovanja, a koncepcija Arta zapravo je iskaz priprostog svetovnog nerazumevanja i odbijanja umetnosti.

Viđena zajedno sa publikom, ova predstava prestaje da bude parodija umetnosti i postaje sopstvena parodija odnosno parodija sveta za koji je nastala, sveta u kojem je individualni identitet istanjen do prozirnosti i pretvoren u svoju podrugljivu imitaciju. Superiornije nego Art (i pozorište uopšte), parodiju koriste holivudski filmovi, posredno preispitujući skoro sve – od dramske strukture (Lost Highway), žanra i forme (From Dusk Till Dawn), preko morala (Falling Down, American Beauty) i emocija (Crash), do samog medija (Natural Born Killers) i ideologije filma (The Faculty). Suptilnim zaobilaženjem cenzure, međutim, parodija koja se prokrijumčari u holivudsku praksu postaje toliko tanana da je ponekad teško ne samo uočiti kontekst koji je parodiran, nego i biti siguran da je sam reditelj ostao izvan njenog dejstva. Film I.D. (1995) uspešno prevazilazi tu zamku, ali njegov reditelj Philip Davis je Britanac što nije nimalo slučajno budući da britanska kultura prednjači u produkciji krize identiteta. Savremena britanska kulturna scena preplavljena je frenetičnom ponudom najrazličitijih opredeljenja i stilova, koji su odavno prestali da budu kreativni izazov pretvorivši se u puki niz tržišnih opcija (što bi možda moglo da objasni, ali svakako ne i da opravda motivaciju Yasmine Reze). U takvom okruženju nastaje rafinirana likovna umetnost koja osciluje između estetskog nihilizma i dekorativnosti, bizarnosti i neme bezličnosti, neoakademizma i veselog konzumerizma, a pojava kojom se njena kriza identiteta vrhuni jeste, na prvi pogled paradoksalni, izostanak podrške za sve što se ne može kontekstualizovati i diskutovati kao ‘britansko’. Mladi autori-imigranti time su navedeni da asimiluju svoju poetiku i da preuzmu lokalno legitimnu tematiku, izvedbu odnosno ‘izgled’ radova.

Neopterećena potrebom za takvom vrstom afirmacije, Isidora Laban je slikarka čija je jedina veza sa Britanijom ta što u njoj živi. Po tome se izdvaja među retke stvaraoce čija je poetika na granici prihvatljivosti, ali je svet umetnosti ipak uvažava, mada verovatno pre zahvaljujući ličnom autoritetu same umetnice nego istinskom razumevanju. Teatarska atmosfera njenih mrtvih priroda (U bašti, Na trgu, Noć na trgu, Dve kese), odaje posvetu Watteau-u, ali se od njega razlikuje tretmanom svojih ‘aktera’. Na tim slikama prazne plastične flaše postaju prolaznici, a kese ljubavnici. Ovi protagonisti su smešni i besmisleni, ali su za identifikaciju svakog ozbiljnog gledaoca daleko adekvatniji nego pozorišni glumci. Temeljno prorađena slikanjem, studija njihovih karaktera je znatno bogatija značenjem i smislom nego što bi to mogla biti pozorišna postavka. Viđeno i mišljeno se tu prožimaju u zavodljivom plesu uzajamnog skrivanja i isticanja, reafirmišući neverbalnost pokreta i ambijenta. Slično tome, slike iz serije Izaberite svoju napuštenu plažu, nisu samo pejzaži iako prikazuju veliki svet prirode čijom je visceralnom magijom umetnica opčinjena i sa kojim ima razrađen dijalog. Kôd tog dijaloga, međutim, iznenađujuće je savremen: predlošci slika potiču sa stranica masovno distribuiranih turističkih publikacija. Ove slike opsedaju gledaoca neprijatnom mešavinom privlačenja i odbijanja zahtevajući promišljanje koje se ne može artikulisati samo primenom racionalne kritike kakvu implicira parodija.

Koncepcijski i likovno najsloženija serija E, kad sam bila u safariju ‘77, daje i memento mori i život, a šokantna je upravo zbog mudrog spokoja sa kojima ih miri. Rizik preuzet na ovim radovima je rezultat hrabrog odlučivanja (a ne taktiziranja) umetnice svesne i svojih vrlina i slabosti kojima smelo dozvoljava da se ispolje. Na nenametljiv način ova serija afirmiše ključno svojstvo umetnosti da, kroteći i prevazilazeći najveće užase, pročišćuje doživljaj sveta.

Teatarsko-parodijska atmosfera na platnima Isidore Laban ima složenu alegorijsku ulogu koja zaklanja njihov pravi smisao. U pitanju je apstraktno shvaćeno figurativno slikarstvo koje, slično kao kod Roberta Rymana, nastaje kontemplacijom samog slikarskog procesa. Poput Rymanove paste, slike Labanove predstavljaju neku vrstu vizuelnih mantri čiji šum, dosledno i uporno ponavljan, približava posmatrača negostoljubivoj tajni samospoznaje.