Diorama

Boris Krbavac, Bez naziva, crtež, 2001.

Teško da, strogo uzevši, govor o crtežu može imati nekog smisla. Govor i crtanje su suštinski suprotstavljeni i međusobno se isključuju, bez obzira na to što ih svakodnevna praksa povezuje. Sukob između društava alfabeta i društava piktograma, sa svim živopisnim razlikama u karakteru i mentalitetu njihovih pripadnika, koncepcijske je prirode i nema nikakve veze sa idejom napretka kojom ga racionalizuje zapadna kultura.

Delujući kao trenutno upozorenje, kao najava, govor je ključni činilac nasilnog društvenog normiranja. Mada se sve civilizacije i komunikacije unutar njih temelje na nasilju, crtež je medij uzdržanog saobraćanja čija je nasilnost svedena na minimum. Za razliku od hipnotičke linearnosti govora koja zahteva prisustvo sagovornika crtež nastaje diskretno, uspostavljajući svoj identitet kroz neobaveznu aktivnost mogućeg posmatrača. Dok se razumevanje govora zasniva na poslušnom reprodukovanju gramatičkih, fonetskih i drugih pravila, crtež se zasniva na neverbalnom mišljenju, ne nameće značenje i dozvoljava udobnost interpretacije. Da bi se opravdao sugestijom svojih ograničenja, govor o crtežu bi morao biti izrazito apstraktan i otvoren za interaktivno pročišćavanje.

Crteži Borislava Krbavca iz serije Pro-Thesis ‘govore’ o crtežu sa oprezom čija se motivacija i emotivna pozadina održavaju na granici plauzibilnosti. Refleksivni ton koji u njima osvaja prvi plan zapravo je samo neka vrsta poluprovidnog paravana, diorame za jednu nepretencioznu igru senki. Ali i ta igra se može završiti anihilacijom i to je ono što je vraća stvarnosti odnosno našem iluzornom, ideološki uslovljenom doživljaju stvarnosti.

Iako je kontekstualizovan semantičkim i ikonografskim odrednicama alhemije, znak u Krbavčevim crtežima ne funkcioniše kao nosilac produhovljenog autoriteta kojeg ta velika tradicija nagoveštava. Naprotiv, kroz jezik i pismo on uvodi ironičnu konstataciju ženskog kao podlog, instinktivnog pre nego intuitivnog učesnika u nemoj zaveri polova. Njihova uzajamna ucena, prevara i zavođenje simbolizovani su zadirkivanjem znaka, suprotstavljanjem pokrivenih i transparentnih površina. Namerne mada ne uvek primereno artikulisane geometrijske nesavršenosti nastupaju u ime iritirajuće muške nedoslednosti koja, ispoljavajući sve prerogative poželjnosti, uporno ostaje u samozadovoljnom uzdržavanju. Ženski užitak u prinudi i muški užitak u neizvesnosti pobune, sjedinjeni u patetičnom plesu genitalne seksualnosti.