↑↑↑

Sočna simulacija prestupa

installation view veljka onjina | pdf

Repro.

Veljko Onjin, Installation View No. 407, lambda print, 2003.

Tokom poslednjih nekoliko godina se na beogradskoj likovnoj sceni pojavio niz mladih umetnika čiji radovi nastaju iz iskustva stvorenog i oblikovanog njihovim uodnošavanjem prema medijski posredovanom svetu. Mada je u pitanju širok dijapazon pristupa, njihova zajednička osobina je izrazita etičko-estetička ambivalentnost prema tehnologiji medija koje koriste, prema njihovim sadržajima i smislu i, najzad, prema sopstvenoj autorskoj poziciji. I dok stepen samosvesnosti sa kojim je ta ambivalentnost tretirana ostaje otvoreno pitanje na koje će samo pomenuti umetnici moći da daju odgovor svojim daljim radom, iz ove, za našu umetnost značajne pojave, izdvajamo projekat Installation View Veljka Onjina koji je nedavno prikazan u galeriji Doma kulture Studentski grad.

Installation View je serija Onjinovih digitalnih 3D objekata uklopljenih u fotografije koje izgledaju kao dokumentacija njegovih skulptura, instalacija i performansa prikazanih na prestižnim međunarodnim izložbama. Identitet ovog projekta se uspostavlja sopstvenim ukidanjem i ukazuje na dve važne činjenice umetničkog uspeha: da je intenzivno praćenje i poznavanje scene nužno za opstanak na njoj te da kvalitet dokumentacije može biti od većeg značaja po karijeru nego kvalitet dokumentovanih radova. Pa ipak, Onjinovo tematizovanje umetničke pragmatičnosti, koja deluje opsceno samo ako se posmatra izvan sveta u kojem nastaje, nije ni programski ni moralno uslovljeno. Sumnje koje prate pokušaj distanciranja prema zahtevima profesije umetnik je upotrebio kao prirodan kontekst za energičnu manifestaciju sirovog, nepatvorenog užitka u likovnom oblikovanju.

Onjinovi objekti i animacije spajaju jezu snuff-trauma sa adolescentskom uspaljenošću i mitovima o svemoći oličenim u hiperegzistencijalističkom dizajnu kompjuterskih igara, stripa i drugih pop-kulturnih sadržaja. Preteće forme i akcije frikovski regresivnih mutanata, ma koliko ironične, nabijene su oporom erotičnošću prestupa koja daje privid smisla većini naših postupaka i koja predstavlja jedan od važnih izazova umetnosti. Ali simuliranje ekscesnog upravo u galerijskom prostoru, koji ga automatski imunizuje čineći ga društveno prihvatljivim, funkcioniše kao kritika naivnosti umetničkih praksi koje se kroz eksces trude da korespondiraju sa svetom.

U produkciji svojih bizarnih sećanja na budućnost Veljko Onjin postiže jedan drugačiji, znatno konsekventniji i relevantniji kontakt sa stvarnošću. Kreativnom ’zloupotrebom’ digitalnog okruženja koje svojim uticajem na strukturiranje i poimanje našeg sveta daleko prevazilazi značaj materijalno utemeljenih umetnosti, Onjin relativizuje samu stvarnost, obogaćujući je kvalitetom virtualnosti koja nastaje uslojavanjem novootkrivenih istina.

Politika, Kultura - Umetnost - Nauka br. 40/LI, 12 januar, str. 12, Beograd, 2008.