Alter-egoizam...

Dejan Grba, Guliver, ulje na platnu, 1998-2001.

...na izmaku epohe društvene čarolije u Srbiji

Različiti su načini na koje povećano prisustvo medija i medijske kulture u životu savremenog čoveka utiče na sferu patologije i zločina. Srbija devedesetih nije izuzetak, čak bi se moglo reći da je ratno okruženje donelo niz endemskih primera koji se, za sada, ne mogu detektovati u onim sredinama koje još uvek nisu upoznale čari lokalnih ratova epohe postmodernizma.

Sredinom devedesetih u mozgove Jugoslovena, barem onih koji redovno ili povremeno gledaju televizijske programe, uselio se lik iz reklame za Vojvođansku banku. Reklama je bila jedna od prvih kompjuterski animiranih u ovom delu sveta oduvek poznatom po izvesnom zaostajanju u oblasti tehnologije. U toj seriji reklama digitalni lik Voban je objašnjavao prednosti štednje u toj novosadskoj banci – marketinška operacija koja bi se mogla oceniti kao potpuno besmislena budući da su oni koji su novac ostavljali u bankama u nekoliko navrata bili opljačkani i namagarčeni. Sasvim slučajno, ovaj kompjuterski lik čije ime je sastavljeno od početnih slogova naziva banke (voj-vo-đan-ska ban-ka) postao je imenjak inženjera Vobana (Sebastian Vauban) koji je formulisao principe izgradnje baroknih fortifikacija sa šiljatim bastionima i platformama, principe prema kojima su izgrađene i kalemegdanska i petrovaradinska tvrđava.

Baš nekako u vreme kada je utihnula prva kampanja reklama sa Vobanom (nažalost, ova serija će se kasnije nekoliko puta vraćati na ekrane jugoslovenskih televizija), crne hronike dnevnih listova donele su vest o hvatanju opasnog manijaka koji je – sada se više ne sećam da li uspešno ili neuspešno – klao žene. Suočen sa psihijatrijskim ispitivanjem manijak je izjavio da je nevin, budući da je sve što je činio bilo po izričitom naređenju misteriozne ličnosti koja mu se predstavila kao Vob. Opis te ličnosti, ako je verovati osobi pomračenog uma, do najsitnijih detalja se podudarao sa likom iz reklame – nesimpatičnim japijem sa naočarima.

Ovaj drastičan primer nije sasvim usamljen – jedan od najpoznatijih beogradskih ‘oriđinala’ naširoko poznat kao Đole Trip domaćin je, veruje se, virtuelnom bračnom paru koji stanuje negde u njegovoj psihi. Kada su bračni odnosi podstanara harmonični, Đole je – kako se to sada govori – cool. A kada se svađaju, kada lete tanjiri po mentalnoj kuhinji, to je jasno vidljivo po ponašanju i pokretima ovog popularnog komentatora beogradskog urbanog života.

Strategije umetnika na prelazu iz drugog u treći milenijum, u ambijentu zamagljenih granica medija, tvore, čini se, nepregledno polje. Na različita ‘useljavanja’ u ‘rukopis’, od Duchampa naovamo, nadovezala su se ‘useljavanja’ u likove, simbolička, posredna pa i sasvim doslovna. Ciklus slika Dejana Grbe u kojima je glavni lik Tintin, hitri junak popularnog belgijskog stripa, rađen je tradicionalnim slikarskim postupcima. Slike su izvedene uljem na platnu, dok je za jednu – radi posebne osetljivosti površine – odabran i delikatniji pristup pigmenta nanetog na vezivo. To, međutim, ne podrazumeva da iza celog umetničkog poduhvata, protegnutog na duge godine poslednje decenije dvadesetog veka, stoji jednostavna i jednosmerna odluka da se replicira popularan lik iz stripa. Da je po sredi bila ta intencija verovatno bi bio odabran lik iz nekog stripa koji je bliži i poznatiji domaćoj publici. Strategija je mnogo složenija i sasvim na tragu ‘uživljavanja’ u lik i to kroz situacije (dijaloge, ambijente) u kojima se Tintin, kakav je poznat čitaocima stripa odnosno kakvim ga je Hergé zamislio – nikada ne bi našao. Tintin je ovde alter ego umetnika koji ‘po uzorku’ stvara izmenjenu sliku, a ti ‘kvazi-kadrovi’ iz stripa, za pravog Tintina nemoguće situacije, jesu dijagrami mentalnog stanja samog umetnika u poremećenom društvenom ambijentu koji se, ma koliko se jedinka opirala, preslikava i na najintimnije horizonte ličnosti.

Otud u ciklusu slika Dejana Grbe nema ironije – bar ne onoliko koliko se nekom može učiniti na prvi pogled. I nije to jednostavna dekontekstualizacija jednog cartoona kakvu srećemo u porno-Snežani ili u kalamburima filma Ko je smestio zeki Rodžeru gde u toon landu vidimo kakofonično ugušćenje svih raspoloživih likova i njima pripadajućih prostorno-vremenskih odrednica. Tintin, koji na slikama Dejana Grbe to istovremeno i jeste i nije, funkcioniše pre svega kao relej sasvim ličnih stanja i raspoloženja.

Pre više od petnaest godina Politika Ekspres (koja tada valjda nije ni sanjala da će jednog dana zbog moralnog i materijalnog debakla morati da prestane da izlazi i da se transformiše u Novi ekspres) počela je da objavljuje kaiševe humorističkog stripa Rasela Majersa Brumhilda – u prevodu Metlana. Kao i svi slični stripovi (Hogar, Snupi, Redov Bili…) glavni lik, u ovom slučaju debela i neprivlačna, istovremeno i pomalo trapava veštica naglašena nosa sa metlom i karakterističnim crnim šeširom, okružena je nizom pomoćnih likova koji se po potrebi pojavljuju kao protagonisti. Budući da je – slutimo – životni areal Brumhilde-Metlane šuma, sasvim je prirodno da njeno društvo sačinjavaju karikirani stanovnici jedne standardne šume iz gotskih novela. Lik koji se pojavljuje najčešće i ima status neke vrste njenog pomoćnika jeste trol – patuljak prikazan kao masa kose iz koje vire samo oči, nos i, povremeno, šake i stopala. U jednoj od epizoda čupavi trol, sa beretkom i paletom u ruci slika Metlanin portret. Nestrpljivi model jedva čeka da vidi svoj lik na platnu, ali kada slika bude dovršena ispostaviće se da je umesto Metlaninog nosa naslikan kljun i da prikazana osoba najviše liči na Patu u Metlaninoj crnoj odeći. Ona je, naravno, besna jer mu je naredila da je naslika ‘u duhu starih majstora’. Trol ne shvata gde je pogrešio i izjavljuje da je za njega Walt Disney – stari majstor.

Onako kako su italijanski ‘hipermaniristi’ ili, u ideološki naglašenoj varijanti Komar i Melamid tretirali staro slikarstvo – bilo da je to setećento ili socrealizam – Dejan Grba pronalazi ugao da u drugi kontekst dovede junaka koji dolazi iz sfere sasvim daleke od ‘visoke umetnosti’, ali je, na svoj način, ipak ‘klasik’. Barem za one koji čitaju stripove. To može da znači i da su se – u situaciji u kojoj epizoda iz Brumhilde prestaje da bude šala – parametri popularne kulture sasvim nedvosmisleno uselili u naš život i, po mnogo čemu, stali rame uz rame sa ‘osvedočenim vrednostima’. Ali svojim radom Dejan Grba pobija jedan od rasprostranjenih stereotipa, onaj da su proizvodi (i likovi) masovne kulture nosioci instantne duhovnosti koja ne ostavlja mnogo prostora za domišljanja i kreativnost konzumenta, to jest da njihova opštost, raširenost i površnost onemogućavaju ozbiljniju nadgradnju. Mnogi umetnici, među njima najpre pop-artisti ali i mnogi iz generacija koje su došle nakon njih porekli su taj stav. Dejan Grba je, ciklusom koji ‘izmešta’ Tintina u oblast subjektivnog doživljaja Srbije devedesetih učinio to na svoj način.