Stevan Vuković: Akademija u terminalnom stanju
U svojem institucionalnom formatu, likovna akademija – koja zapravo, ne treba da bude posmatrana samo kao neka posebna ili pojedinačna konkretna likovna akademija, već pre kao ‘mehanizam likovne akademije’, to jest kao sprava za omogućavanje društvene proizvodnje umetnika – može se odrediti kao sasvim terminalan fenomen. I to iz najmanje dva kategorički različita razloga, oba sadržana u značenjima prideva ‘terminalan’. S jedne strane, svaka iskustveno data instanca rada mehanizma likovne akademije treba da obezbedi neku vrstu bezbedne tačke za otiskivanje na put onih koji idu ka aktivnom uključenju u svet umetnosti u svojstvu umetnika i, sa druge, ona mora da ih dovede samo do ivice konvencionalnih praksi u proizvodnji umetničkih dela i mišljenja kroz umetnička dela, što je cilj obučavanja budućih umetnika, držeći ih upravo na tom mestu, bez dozvoljavanja da se uhvate u prosti proces primene pravila. Drugim rečima, ona istovremeno mora da obezbedi budućim umetnicima i neposrednu bliskost sa, kao i kritičku distancu spram paradigmi, pravila, konvencija i hijerarhija sveta umetnosti u svim njegovim aktuelnim i istorijskim dimenzijama.U slučaju nedostatka ovog terminalnog karaktera, mehanizam likovne akademije stiče tendenciju da postane puko pedagoško oruđe sa zadatkom da od samouverenih ‘neobuzdanih’ studenata (tzv. ‘nesocijalizovanih’, ‘prirodno nadarenih’ umetnika), putem implementacije mreže znanja i umeća proizvodi ‘svesne i odgovorne društvene subjekte’, uz upotrebu, kao mamca, obećanja da će ih obdariti suverenom upotrebom tih znanja i veština i time im omogućiti da zadobiju predmet svoje želje za društvenim priznanjem. ‘Potisnuta’ istina tog pedagoškog procesa je da iza privida neutralnih i samo instrumentalnih ‘znanja’ i ‘veština’, uvek možemo da lociramo gest gospodara, onoga koji formatira pojedinca u puko oruđe reprodukcije postojećih struktura moći u umetničkoj i društvenoj sferi.
Glavno pitanje tada postaje kako da se od inercije reprodukovanja odnosa gospodarenja dođe do ispitivanja sopstvene idiomatske pozicije po pitanju medijuma u umetnosti, modela uloga u koje su umetnici siljeni ne bi li ušli u polje produkcije, kao i konvencija koje moraju da uzmu u obzir i razmotre u svom radu. Ova izložba je jedan od rezultata takvog eksperimenta tokom školske 2000/2001. godine na beogradskoj Likovnoj akademiji, a vođen je od strane Dragana Jovanovića, Zorana Todorovića i Dejana Grbe. Karakter izloženih radova kao i pitanja koja oni postavljaju svojom strukturom i kulturnim referencama, mogu biti interpretirani u datom kontekstu na sledeći način:
Terminalna penetracija: Telo kao mesto za spektakl (Jelena Radić)
Impersonalni i monumentalni pikselizovani slikani citat sasvim banalnog uputstva za upotrebu oslanja se na kulturno nasleđe Gi Deborovog stava da je sve što je nekada bilo neposredno življeno sada prešlo u domen spektakla, predstavljajući telo kao ništa više nego li puki aneks higijenskom ritualu, manekensko telo penetrabilno od strane tehnologije i njenih proizvoda i upotrebljeno kao mesto spektakla.
Terminalna želja: Oralnost u procesu montaže (Slavica Panić)
Uvećana, distorzirana montažnim efektom, slika na bilbordu koja predstavlja osunčane ženske grudi, formatirana je kao reklama u ekstremu, i ponuđena kao mesto ‘prijatnog’ odmora za oko prolaznika. Igrajući na simultanost, sa jedne strane, najstereotipskijih vizuelnih opštih mesta u industriji advertajzinga pravljenog za muškarce i dominiranog muškarcima i, sa druge, ultimativnim simbolom puke oralnosti uključene u teme oralnog sadizma i konzumerskog kanibalizma, ovaj rad hvata pogled u neodredivu zamku koja uključuje želju u terminalnom smislu, u stalnom pomeranju između ove dve perspektive.
Terminalna ekspresija: metonimijska slagalica (Veljko Onjin)
Procesirajući protokole vizuelne reprezentacije ekspresivnog formata, arhivirajući ih u formatu niza malih obojenih polja sa jakim efektom na oko, ovaj rad postavlja pred gledaoca igru slagalice striktno metonimijskog tipa, koja izbegava bilo kakvo direktne, alegorijske ili metaforičke narative o pitanjima koja bi potencijalno mogao da uključi ili označi. On donosi na videlo pitanje terminalne ekspresije, upotrebljavajući elemente ekspresionističkog diskursa, ali oslanjajući se samo na ekonomiju međusobnih vizuelnih relacija između polja od kojih se sastoji.
Terminalni objekat: desublimirani fetiš (Vladimir Krneta)
Video rad koji u vrlo minimalističkoj postavci pokazuje anatomiju serije komada ručnog oružja koji postepeno bivaju rastavljeni i potom ponovo sastavljeni na klinički hladan način, u sporom ritmu koji nije uznemiren nikakvim vizuelnim ili auditivnim informacijama iz pozadine. On dovodi svoj objekat u terminalno stanje potpune investiranosti pogledom posmatrača i društvenim, političkim i ostalim kontekstualnim konotacijama, ali takođe i potpune desublimiziranosti bivanja samo onim što jeste u fizičkom smislu, pukim objektom podložnim manipulaciji.
Terminalni sled vremena: šizo-cut-up (VladimirTodorović)
Video rad koji istražuje percepciju vremena, linearnosti, sukcesije i otpora lakoći slike, zamenjujući racionalni telos naracije slučajnom prirodom bombardovanja cut‑up podacima, restruktuiranim, pomerenim sa trase, premeštenim. Sačinjen od video snimaka uobičajenih mesta svakodnevnog života, izgledajući kao deo vremenskog sleda neke lične priče, on materijal kompoziciono postavlja nasuprot konvencijama viđenja, oslanjajući se na oneobičavajući efekat šizoidne podele pogleda posmatrača na onog koji ‘vidi’ kroz optiku predstavljenog, i onog koji vidi sebe kako gleda kroz tu optiku, ali kao potpuni stranac.
Katalog izložbe Flu_ID, Dom omladine, Beograd 2001.