U užem smislu, dela nastala u projektu 2D MutantZombies su izvedena u praksama produkcije ‘digitalne slike’, ‘algoritamske umetnosti’ i ‘novih medija’. Digitalna ‘slika’ je slika kompjuterski generisana ili korigovana ili transformisana. Algoritamska umetnost je praksa koja započinje sa konceptom i planom, tj. algoritmom izvođenja u zadatom tehnološkom okružju. Novi mediji su uvek oni mediji koji su izmešteni iz ‘matične’ umetničke discipline, te time problematizovani kao nova ili druga tehnika.

U širem smislu reč je o delima postkonceptualne umetnosti. Uobičajeno se sintagmom postkonceptualna umetnost označava: umetnost orijentisana ka procedurama medijske analize, interpretacije i dekonstrukcije popularne kulture, identiteta, svakodnevnog života, medijske ekonomske i političke propagande, odnosno, produkcija ideologije kao omotača realnosti. Reč je o umetnosti u dobu kulture.

***

Zombiji su sivi, kreću se lagano i menjaju pravac slučajno dok ne ugledaju da se nešto kreće ispred njih, tada počinju da se kreću ka tome. Posle nekog vremena oni se kreću ponovo u sasvim slučajno izabranim smerovima. Ljudi su ljubičasti i kreću se pet-puta brže od zombija. Kada ugledaju zombija ispred sebe beže od njega i uspaniče se. Uspaničeni ljudi se kreću mnogo brže nego drugi ljudi. Oni su u polju afekata. Kada ljudi ugledaju druge uspaničene ljude i sami se uspaniče. Afektacija se kreće od subjektivnog ka intersubjektivnom. Odnos subjektivnog i intersubjektivnog je bitan za dela nastala u ovom projektu. Reč je o proizvodnji afekta za subjekta i između subjekata.

***

Činovi (performansi, akcije, ponašanje) postkonceptualnih umetnika su usmereni ka identifikaciji realnosti, akcije i mišljenja neprekidnim verifikovanjem umetnikovog mentalnog i fizičkog postojanja kao organizma, kao tela, kao individuuma i kao subjekta. Umetnik se stavlja u središte između ideje (organizma, tela, individuuma, subjekta) i materije (okružujućeg prirodnog i društvenog sveta) postajući protagonista ‘događaja’, integrišući se sa aktuelnošću kroz neposredno razvijanje odnosa statičnih i dinamičnih slika u vremenu i prostoru­. Proces postaje određujući, jer se delo njime razvija materijalno, tehnički, pojavno i konceptualno. Proces realizacije dela je dinamična osnova na kojoj se delo formira i razvija, prekoračuje granice ili ih utvrđuje. Delo je postavljeno produkcijski kao konstrukt (animacija statičnih slika) i delo je izvedeno kroz postprodukcijske prakse ulazeći u kulturalne modele pokazivanja i recepcije, odnosno, identifikacije. Gustina znakova u minimalno-centriranoj animiranoj formi između statične i dinamične slike potencijalna je provokacija ‘značenja’. Provociraju se značenja identiteta. Ko je to tu? Kako ‘to’ (ta/taj) raspolaže identitetima? Koji je identitet dominantan? Kako se pokazivanje identiteta suočava sa organizmom, telom, individuom i subjektom. Šta će na kraju priče reći subjekt: Ja sam ***!!! Identitet nastaje identifikacijom, a identifikacija se izvodi pokazivanjem i interpelacijom. Pokazivanje je čin vizuelnog ospoljenja i oprimerenja intenziteta pojavnosti tela. Ja vidim, kao gledalac, to telo kao ‘to’ i ‘to’ (rodno, rasno, etničko, generacijsko, profesionalno, itd. telo). Interpelacija je izjava – glas koji kaže „Ja sam ***!“. U ovom razmaku između pojavnosti lika i glasa koji bi mogao da kaže „Ja sam ***!“ konceptualizovan je ovaj projekat.

***

Sve ono što se dešava na površini ekrana jeste pokrenuta afektacija koja deluje mnogostrukim stimulusima na čula posmatrača. Informacijska polifonija u jednostavnom pokaznom strukturiranju statične‑kao‑dinamične površine. Mnogostrukost u sistemu minimalnih promena: preklapanja, naslojavanja, zapravo, iluzija postignutih animacijom/simulacijom. Jednom davno jedan umetnik (R. M.) zapisao je „Ako su forme jednostavne to ne znači da je iskustvo koje stoji iza njih jednostavno“. Postignuta je velika gustina znakova u minimalnom sistemu vizuelnih pomaka, promena i naslojavanja. To je teatralnost! To je na ekranu događaj formule: »narativ-minus-tekst«. Postignuta je tehničkim postupkom – animacijom – velika gustina znakova i čulnih stimulusa na površini ekrana. To je objedinjujuća percepcija čulnih ‘uzoraka’ – gestova, tonova, razmaka, supstanci, svetlosti, afektacija, intenziteta, naslojavanja, kristalizacija – koje izranjaju na površini postavljenog preobilja spoljašnjih obećanja za oko i, svakako, telo. Telo i oko su povezani u regulacioni odnos.

Vidi se lice u promeni. Vide se lica u promeni naslojavanja slika. Animacija čini da se lik preobražava u lik i da je nestabilnost viđenog prizora – predstave lika – sve bitnija. Ko je to na slici? Ko se pomalja i nestaje? Kako se jedno ‘ja’ preobražava u ‘ti’, kako se ‘ti’ rasipa kroz sliku ka oku? Ja-ili-ti ‘slika’ je efekat jedne tehnike: animacije slika. Animacija portreta. Izvođenje koje se zasniva na algoritamskom postupku malih razlika. Male razlike proizvode bitne efekte za oko. Rasipanje informacija posredstvom izmene slika i izazivanjem čulnog efekta. Dejstva nepromenljivog intenziteta, tj. afektacija koja je upućena Drugom.

Prikaz lica je ‘hladan’, tj. ne-ekspresivan. Ne-ekspresivnost znači odsutnost ili odloženost emocije. Nema ‘likovne personalizacije’ baš tog i tog mentalnog stanja, već otuđenje od ‘emocije’. Trajanje pokaznosti fotografije je bitno. Bitno je trajanje vidljivosti baš te fotografije sa tim likom, zatim, izmena fotografije fotografijom, zatim, povezivanje fotografija sa fotografijom u označiteljski lanac S1 i S2 ka obećanju Sn. Označitelj postoji samo kroz odnos sa drugim označiteljem i označiteljima. Lik upućuje na drugi lik. Lik je lice u sistemu prikazivanja. Znak postaje označitelj, a gustina znakova je gustina označitelja koji anticipiraju moguća značenja za subjekt. Svako gledanje ‘ekranskog događaja’ pribavlja nova značenja. Dolazi se do anticipacije. Animacija je sredstvo povezivanja fotografija i odvajanja od lika/lica ka pokretu. Lik se modifikuje, mutira u pokret.

Tu započinje alegorijski narativ o zombiju. 2D MutantZombies je ekranska produkcija i postprodukcija afektacijskog mutirajućeg/animirajućeg ili naslojavanog događaja slike sa licem u promeni. Ali, reč zombi nosi negde u prebrisanim i potisnutim slojevima smisla referentna značenja. Zombi je ‘mrtvac’ koji se vraća u život kletvom ili magijskim činom (voodoo). Ako se koncept zombija apstrahuje dobija se da je ‘zombi’ svaka mrtva stvar koja se pokrene, koja se kreće, koja bez emocija na oko posmatrača deluje... Nepokretnom se daje pokret. Pokret je intenzitet afekta. To može biti krajnja instanca oživljavanja otuđenog. Ili, animacijski pokrenuta statična fotografija je zombi i to 2D zombi pošto se simulira pokret/pokretnost fotografije u površini ekrana. Ekran je, ipak, realnost zombija. Ta ‘mrtva fotografija’ kao što je nekada pisao R.B., sada postaje kao živa naspram živog tela koje gleda u ekran. I zato ta mrtva fotografija postaje luda fotografija, sećanja na ljudsko telo, na tebe, na nju, na njih.

Odvajanje od lika i odnošenje sa telom postavljaju pitanja o posebnosti, svojstvu i identitetu. Digitalna tehnika morfovanja je ‘samo tehnika’, ali to znači i proceduralnost izvođenja dela koje više nije manuelno, ali još jeste telesno. Tehnička slika i živo telo su u zamršenom spletu odnosa.