Topografski portreti

Topografski portreti su nastali ispitivanjem postupaka za stvaranje portreta koji sadrži znatno veću količinu detalja nego što zahvata uobičajena likovna percepcija. Likovna percepcija je, slično kao i likovno stvaralaštvo, zasnovana na dinamičkom kombinovanju različitih senzacija, njihovom kontekstualnom svođenju i odbacivanju nepotrebnog.

Pri posmatranju dvodimenzionalne likovne celine, na primer slike ili fotografije, ta dinamika i svođenje su delimično uslovljeni geometrijom i statičnošću tako da neočekivano detaljan prikaz motiva kao što je ljudsko lice, koje je istovremeno kompaktno i biološki značajno, može da stvori zanimljive efekte. Neke od njih nalazimo u hiperrealizmu (Duane Hanson, Patricia Picinini, Ron Mueck) i u savremenoj fotografiji (Thomas Ruff, Ben Gest, Valérie Belin).

Ovaj projekat sam realizovao prvenstveno kao skicu. Obilje detalja sam postigao mapiranjem portreta sa tri delimično preklopljena reda od po tri delimično preklopljene fotografije koje sam softverski povezao u panoramu-mozaik visoke rezolucije. Koristio sam jednostavnu 5MP fotografsku kameru, običan stativ i prirodno osvetljenje tako da paralaksa, neujednačena oštrina i greške softvera za izradu panorama^[1] značajno određuju likovni identitet finalnih radova i ukazuju da se tehnički doslednom realizacijom ovog postupka može doći do portreta sa visokim kulturološkim i antropološkim potencijalom.

2006 godine sam napravio nekoliko testova sa mrtvom prirodom, a 2007 sa studentima i profesorima univerziteta Syracuse. Oni su volontirali za dugotrajno poziranje u kojem su, kao u ranoj portretnoj fotografiji polovinom 19 veka, nastojali da zadrže stav tokom snimanja 30 fotografija koliko je u proseku potrebno da bi se dobilo 9 upotrebljivih za dalji rad.

Posebno se zahvaljujem Johnu Grunewaldu, Sari Howell, Phebe Moulthrop, Patricku Tsaou, Stefani Ann Quam, Tracy Lee Dandy, Tyleru Mainu, Dylanu Mooreu, Justinu Dillardu, Brettu Doughertyju, Heathu Hanlinu i Blakeu Carringtonu na učešću u projektu.