Vladimir Vinkić, Portret, fotografija, 2005.
Analizom autoportreta u seriji pod nazivom Portreti, Vladimir Vinkić eksploataciju dosetke retroaktivno pretvara u projekat. Zapažanje da glava prikazana pod različitim uglovima menja identitet, služi kao polazište za likovno istraživanje koje postaje konceptulizovano u procesu – slikarskim ili fotografskim variranjem kompozicije, oblika, boje, osvetljenja.
Uznemirujuće u Vinkićevom tretmanu dosetke kao jedne od ključnih i preovlađujućih odrednica savremene, kulturno posredovane umetničke prakse jeste izostanak ili izbegavanje jasnog stava ili komentara. Ponavljanje postupka izrade ne doprinosi ni razradi ni razrešenju nekog određenog problema već sitnim promenama čini monotoniju nešto podnošljivijom.
U toj performativnoj simulaciji svakodnevice, saznajna i etička pitanja su isključena, a nesklad između kontinuiranog uvećavanja i nedovršenosti serije odnosno formalne nesavršenosti komada koji je sačinjavaju može se smatrati zabrinjavajuće ironičnom metaforom društvene stvarnosti kao neke vrste endemske oligofrenične opsesije.
Katalog izložbe Portreti Vladimira Vinkića, Galerija savremene umetnosti, Pančevo, 2005.