Umetnost XX veka je bila obeležena mogućnostima koje je narativ istorije moderne umetnosti uredio u unisoni niz sukcesivnih pojava i tako stvorio fikciju koju je umetnička i interpretativna produkcija poslednjih decenija veka problematizovala, te činila napore da nepoznato i nevidljivo učini poznatim i vidljivim. Čuveni ‘kraj velikih narativa’ je početak sveta u kojem ‘mali’ narativi postoje jedan pored drugog, susreću se, (ne) prepoznaju, zaobilaze se, presecaju, i sasvim sigurno veoma pažljivo izbegavaju univerzalno. Umetnici su zaokupljeni alternativnim pričama, onim koje se ne mogu naći u katalogu globalne ponude, i koje se čitaju između statičnih redova. Ovom cut&paste metodom, ili, starinski rečeno, tehnikom kolaža i montaže, reorganizuju se društvene i kulturalne forme, ali i društvene granice umetnosti i konačno, redefinišu se uloge i pozicije umetnika. Umetnost se razlikuje od stvarnosti čije segmente istražuje, interpretira, transformiše. Ona uzima svakodnevni život kao osnovni materijal i iz njegove raznolikosti proizvodi nove različite i moguće verzije realnosti. Paradoks savremene umetnosti leži u njenoj specifičnoj poziciji u odnosu na druge društvene aktivnosti: niti je u potpunosti integrisana u društvo, niti je u potpunosti potisnuta na poziciju neutralnog posmatrača, između justice i poetic, da parafraziram koncept Dana Camerona. Savremena umetnost je preuzela tehnike dokumentarnog žanra ne bi li što verodostojnije iskazala svoj odnos prema svetu ili, preciznije, kako Boris Groys upućuje, u uslovima biopolitičkog doba i sama umetnost postaje biopolitička jer počinje da koristi umetnička sredstva da proizvede i dokumentuje život kao čistu aktivnost, odnosno dokumentacija postaje umetnička forma. Kako je razlika između živog i veštačkog isključivo narativna, onda tom logikom, koja je ujedno i logika biopolitike, umetnička dokumentacija pokazuje kako živo putem narativa može biti zamenjeno veštačkim i vice versa. Problem nastaje kada se umetnost, kao što se poslednjih godina viđa na velikim međunarodnim izložbama, suviše približi onome što Nicolas Bourriaud naziva réalisme médiatique ili CNN réalisme, tako da sve više liči na TV novinarstvo i novinske fotoreportaže. Pitanje distanciranja od vokabulara i tehnika medijske slike i žurnalizma jeste pitanje (re)definisanja umetnosti kao označavajućeg sistema sposobnog da sopstvenim sredstvima referiše na stvarnost, da na svoj način formalizuje istraživanje detalja koji regulišu dinamiku privatnog i javnog života.

Gotovo sve moguće savremene situacije ‘negde između’ bi generalno mogle da se odrede kao pozicije između konzumacije i (re)produkcije tekstova, narativa, reprezentacija. Akademija je mesto koje u de Certeauvom smislu proizvodi prostore. Akademije, drugim rečima, svoju posebnost u svetu umetnosti realizuju između tradicije koju školski program neminovno reprodukuje i savremenosti, koja (bi trebalo da) se odvija kroz sumnju, kritičke pristupe, realizacije i recepcije programa, i kroz prepoznavanja i formiranja pojedinačnih/sopstvenih polja delovanja. Aktuelni odnos u polju ‘praktikovanja mesta’ ne ostvaruje se logikom isključivosti – isključivosti su (p)ostale trademark XX veka, upravo uklještenog između brojnih binarnih situacija. Reklo bi se da ono što je nekada čitano kao novo, prevratničko, danas se zapravo može interpretirati kao Lacanovo Realno, traumatični element koji se javlja kao strano telo u postojećoj označivalačkoj mreži i koji uskoro biva ‘savladan’ simbolizovanjem.

Projekat Flu_ID je svojevrsna topokritička aktivnost, po Bourriaudovoj tezi o topokritici kao umetnosti montaže informacija, žanrova i disciplina, čije je polazište, pre svega, realnost fizičkih prostora (ali i virtuelnih, dodala bih) u kojima umetnici žive, rade, kreću se. U tom smislu, akcenat je na malim narativima, ličnim pričama koje referišu na različite aspekte generisane iz jednog i/ili različitih prostora koje umetnik naseljava, kroz koje prolazi i istražuje [prebivalište, Akademija, grad(ovi), aplikacije operativnih sistema...]. Sama granica privatno-javno preoblikovana je informacijom, tehnologijom, novim oblicima komunikacije. I kao što selektovanje/kombinovanje/povezivanje informacija može da kreira flattening, monokularno polje, tako ista ta procedura može da kreira polikulturalno polje. Da li će se participirati u jednom ili u drugom polju, predstavlja u krajnjoj liniji pitanje osvojene slobode, dilemu između verovati ili sumnjati.

Ako je naše iskustvo posredovano slikama do mere da one jesu naš svakodnevni život, onda je i sasvim logično očekivati upotrebu tehnike i mogućnosti tehnologija koje proizvode ove slike u realizaciji nekog umetničkog rada. Ono što je takođe logično očekivati jeste i ‘prerada’ postupaka i efekata ovih tehnologija kao fundamentalne brige umetnosti za sopstveni differentia specifica.

Radovima na izložbi Flu_ID mapira se cirkulacija ovih opštih mesta savremenosti, uz fokusiranje na njene pojedinačne teme ili pre na dovođenje nekoliko njih u jedan interpretativni niz. Davor Dukić tematizuje nekadašnje ideal(izova)no klasično telo koje je vremensko-istorijskom ‘intervencijom’ bilo podvrgnuto beskrajnom procesu umnožavanja kako kao celine tako i kao fragmenata, i koje, danas remodelovano medicinskim i/ili kompjuterskim tehnologijama, postaje promenljivo, nestalno, kompozitno. Masovna kultura je, s jedne strane, primenila ove procese i postupke transformacije tradicionalnog tela u industriji igračaka proizvodeći hibridna tela/bića kao moguće uzorne modele, a s druge deteritorijalizovala original, pa samim tim i istoriju kao narativ o autentičnosti, stvarajući njihove kopije koje će omogućiti instant posedovanje i/ili konzumaciju originala/istorije. U radovima Nenada Kostića i Vladimira Vinkića susrećemo se sa ‘hibridnim’ slikama, slikama koje nisu više trag pokreta, gesta, ekspresije kao što je to bio slučaj hiljadama godina, već pre rezultat kalkulacije, numeričke transformacije i/ili transformacije informacije. U svetu koji je remodelovan tehnologijom, umetnik može da se prepozna u ulozi konstruktora i to je gest koji reciklira ideju konstruktivizma. Međutim, savremeni ‘konstruktivizam’ je, naravno, lišen utopijske dimenzije, i tek je jedna od mnogobrojnih fikcija koja je namenjena ‘rekonstrukciji’ pre svega sopstvenog prostora. Ona čak ne mora ni da bude realizovana, dovoljno je konceptualizovati je, odnosno memorisati je kao dobro uređenu i elaboriranu kolekciju podataka, te po potrebi otvarati folder i interpretirati ideju, baš kao što je to učinio Srđan Nedeljković. Proklizavanje identiteta, nestabilne granice decentriranog ID, pitanje uticaja na njegovo oblikovanje tema je rada Sestrinska ljubav Gordane Ilić i Danijele Mladenović, a napetost između simbolizovanog polja i traumatičnog elementa, ili sigurnosti i neprijatnosti tematizuje video rad Big Bang Ivane Smiljanić.

I za kraj ono što je trebalo da stoji na početku, ali može i ovde umesto zaključka – ključne reči: umetnost, teritorije, prostori/mesta, mreža/informacija, slike/mediji, mogućnosti, montaža/cut&paste, (politika) identiteta, biopolitika.

Katalog izložbe Flu_ID, Dom omladine, Beograd 2003. | pdf kataloga