Nakon četiri godišnje izložbe u beogradskom Domu omladine, projekat Flu_ID se po prvi put prostornom postavkom predstavio i u Zagrebu, i to u galerijama Miroslav Kraljević, Križić Roban i VN, u periodu od 3. do 10. 12. 2004. Izloženi su radovi nastali u okviru programa intermedijskih istraživanja režima vizualnosti u savremenoj umetnosti, koji se u poslednjih osam godina sprovodi u okviru eksperimentalnog modula na nivou redovnih (dodiplomskih) studija u za sada dve klase na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu (FLU). Program vode, u svojstvu predavača na FLU, sami autori projekta, a to su: Dragan Jovanović, Dejan Grba i Zoran Todorović, uz goste iz različitih oblasti koje direktno analiziraju ili lateralno dodiruju oblast vizuelnog, stavljajući najveći akcenat na područje određeno međuodnosom nauke i tehnologije, umetnosti i teorije, i to u sklopu koji treba da izbegne puku reprodukciju već postojećih paradigmi rada u toj za sada još nedovoljno istraženoj zoni, otvarajući mogućnosti za slobodne eksperimente u metodološkom, kao i produkcionom smislu. Predavanja su kombinovana sa radionicama i prezentacijama, i nemaju mnogo tačaka preklapanja sa onim tipom gradiva koje forsira teorijska katedra na istom fakultetu. Prezentacije i radionice takođe nemaju nužno profil koji je tipičan za akademsko obrazovanje, smerajući prevashodno na podršku projektima individualnih polaznika, a ne na implementaciju nekog određenog sistema postupaka i pravila čijim sleđenjem bi polaznici zadovoljili institucionalne zahteve. Tu se ne radi o razvoju formalnih kompetencija kroz proces učenja i podučavanja, već o razvoju pristupa produkciji, koji uključuje i presonalizovanje umetničke prakse. Stoga se znanja, veštine i umeća, kao i teorijske matrice koriste samo kao pomoćna sredstva za razvoj konkretnih individualnih projekata, za čiji uspeh se ne ulaže nikakva institucionalna garancija, već se on stalno testira i u okviru same klase, gde se svi projekti brane, kao i u široj javnoj sferi, gde se oni u galerijskom vidu ižlazu sudu opšte javnosti. Time se ukida se uobičajeni princip legitimacije rada autoritetom profesora koji dati rad valorizuje na osnovu praćenja studenta tokom godine, te i na osnovu sopstvenog ‘dobrog oka’, koje ga pri 'korekcijama’ studentskog rada vodi. Naime, to što ovaj tip rada usvaja jeste stav da su svako iskustvo i znanje, pa time i iskustvo i znanje u oblasti umetničke produkcije, prožeti ideološkim konstrukcijama različitih vrsta, koje ih čine slepim upravo za to što je inovativno i eksperimentalno na način koji odstupa od zanatskih i teorijom već utvrđenih sistema pravila. U delotvornom smislu, kroz program se to procesira na takav način da se studenti-polaznici vode ka fokusiranju na obradu graničnih fenomena sopstvenog socijalnog pozicioniranja kroz umetnički projekat. Time se zapravo ide ka razbijanju iluzije bilo kakve ‘neutralne’, ili ‘neangazovane’ pozicije u okviru umetničke prakse, odnosno ka promatranju umetnosti kao vida materijalizacije tragova procesa subjektiviranja sopstvenog položaja u društvu, i to ne nužno u puko političkom smislu, već u smislu semionautike kao društvene prakse, u okviru koje se stalno vrše pregovori oko uslova proizvodnje i recepcije značenja, i pozicija autoriteta uspostavljanja kodova koji određuju artikulaciju društvenih značenja, i upravljaju proizvodnjom društvenih subjekata. Pozicija semionauta kao tvorca novih, nestandardnih značenjskih sklopova, bi pritom bila određena sposobnošću za krstarenje značenjskim tokovima, u vidu stalnog aktivnog menjanja pravca i smera njihovog dekodiranja i povezivanja sasvim disparatnih struja tragovima sopstvenog kretanja, koje ih preseca na pravilima jos neutvrđen način.

Izlagači su, abecednim redom navedeno, kao što je to i u katalogu: Davor Dukić, Isidora Fićović, Gordana Ilić i Danijela Mladenović, Vladimir Krneta, Nenad Kostić, Srđan Nedeljković, Slavica Panić, Veljko Onjin, Jelena Radić, Bojana Romić, Mirjana Stojadinović, Ivana Smiljanić, Vladimir Todorović i Vladimir Vinkić. Većina njih je na postdiplomskim ili dodiplomskim studijama na FLU u Beogradu. Svi su pohađali, makar delimično, program u okviru projekta Flu_ID, i mnogi od radova su profilisani kroz uticaj tog projekta. U formalnom pogledu, većina radova su figurativnog, predstavnog tipa, iako neki u produkciji ulaznog materijala koriste dokumentaristički pristup, dok drugi uvoze u okvire rada artificijelno generisane forme i prizore, ako je ta podela zapravo još uopšte i održiva u bilo kom osim u heurističkom smislu. U sadržajnom pogledu, tematizuju se prikazi telesnosti i seksualnosti, njihova geneza, te i memorijska, medijska i društvena funkcija, ispituju se porodični, kao mikrosocijalni odnosi, uvode se aspekti i elementi nasilja u prikazu, pojavi, ponašanju i iskazu, eksperimentiše se sa redefinisanjem uloge vizuelnog prikaza u medijatizovanom ambijentu, to jest modela, medija i kanonizovanih predstava koje se za konstituciju vizuelnog prikaza obično vezuju, kao i sa mogućnostima manipulacije kompjuterski generisanim slikama, zvucima i pokretom. Većina radova su digitalno procesirani, ili makar nose na sebi uticaj digitalnog okruženja u načinu vizuelne organizacije rada. Lik autora je često uveden u polje prikaza, iako ne nužno u ulozi koja je bitno vezana za njegovu realnu biografiju ili odnos spram samog rada. Univerzalnost tematike ne postiže se kroz posezanje za sadržajem koji je medijski opšte prisutan, niti za nekim ‘opšteljudskim’, odnosno ‘humanističkim’ problemima i aporijama, već se uvodi preko pojedinačnog i često vrlo idiomatskog sadržaja, koji tek načinom obrade postaje čitljiv i komunikabilan za nekog ko ga susreće bez fona bekgraund informacija. Socijalna i politička komponenta radova je takođe prisutna samo u veoma posredovanom smislu, koji nije nikako uočljiv na nivou spoljašnjih referenci rada, već takođe na nivou obrade neke specifične problematike, i u odnosu sa istorijom i teorijom veću spostavljenih tipova odnosa spram nje. U još strukturisanijem (i shematizovanijem) smislu, o radovima bi se moglo tvrditi i sledeće:

1. U analitičkom smislu, pri posmatranju samih radova u njihovoj unutrašnjoj logici i u pojavnosti vezanoj za način na koji su izvedeni u od autora za to izabranim medijima, te i instalirani u nekom konkretnom prostoru, sa svim nanosima istorije izlagačkih praksi koje su u njemu ranije bile promovisane, i na ovoj, kao i na svim prethodnim izlozbama Flu_ID projekta zapaža se znatan stepen autonomije spram i emancipovanosti od tradicionalnih institucionalnih zahteva za savršenom tehničkom egzekucijom, koju obrazovne institucije postavljaju kao nešto sasvim auratsko, a što je neminovno praćeno i ignorisanjem vanmedijskog konteksta.

2. U hermenautičkom smislu, uzimajući u obzir teorijske pretpostavke i svetonazore koji se iz ovih konkretnih radova mogu isčitati, dolazimo do zapažanja visokog stepena heteronomije, i potpune ukinutosti zajedničkog ideološkog obzora koji bi ih činio delom nekog pozitivno određenog programatskog kompleksa; mi ovde vidimo mnoštvo donekle slučajno isprepletanih puteva u eklektičkom traganju za tipom rada koji bi na zasnovan način materijalizovao lične opsesije i demonstrirao one unutrašnje antagonizme koji zapravo i navode nekog da se bavi umetnošću.

3. U kontekstualnom smislu, vezano za neposredne životne kontekste u kome je sve sto je izloženo nastalo, vidna je otsutnost ilustrativnog; namesto rada na načinima vizualizacije datosti sopstvenog položaja u svetu života i svetu umetnosti, ovde se uglavnom radi o reinterpretaciji onih specifičnih tipova relacionalnosti koje su za taj kontekst postale konstitutivne.

Pozicija koju program/projekat/eksperiment u okviru koga su radovi nastali zauzima u odnosu na matičnu instituciju (Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu) mogao bi se nazvati svojevrsnim skvotiranjem, odnosno privremenim upadom u, te i aktivnom kreativnom suživotu na prostoru sa koga je već davno bilo evakuisano usmerenje ka umetničkom radu u svoj njegovoj složenosti stalnog određivanja spram izlagačkog prostora, kritike, medija, tržišta, muzejsko-galerijskog kompleksa promocije i valorizacije umetničkog rada, socijalno-političke realnosti u okviru koje se taj kompleks razvija, kao i celokupne atmosfere koju teorija i običajnost obrazuju u gradnji paradigme aktuelne umetnosti. Preuzimajući prerogative otvorene klase, koja strateški zaobilazi bilo kakvo uklapanje u podele na slikarski, vajarski i grafički odsek, još uvek normativne u datim administrativnim okvirima, kao i razliku između teorijske i umetničkih katedri, projekat Flu_ID već više od pet godina izdržava u stanju krajnje neodomaćenosti u zoni obrazovanja za kreativni dizajn vizuelnih površina i prostornih odnosa (na šta se još uvek klasično umetničko obrazovanje svodi), insistirajući na stalnoj privremenosti boravka u zaštitničkoj zoni institucije, i izvodeći studente na polje realne izlagačke prakse, i to kako na završnim godišnjim izložbama, tako i u okviru galerijskih izlaganja izabranih radova. I izložba u Zagrebu je rezultat tog napora za stalnim ponovnim uspostavljanjem odnosa eksteritorijalnosti Flu_ID projekta u odnosu na matičnu instituciju i njene programske osnove. U tom smislu, ona biva delom izlagačkog programa, koji se razvija u sprezi sa teorijsko-produkcionim delom Flu_ID projekata, a koji čine teorijska predavanja gostiju iz različitih oblasti prirodnih i društvenih nauka, prezentacije umetnika i kustosa, kao i mnoštvo praktičnih radionica u medijima i materijalima koji nisu obuhvaćeni zvaničnim programom nastave. Pritom, Flu_ID teži da bude ništa više no okvir za artikulaciju raznih pojedinačnih projekata studenata koji u njegovom programu učestvuju, i nije ni najmanje usmeren ka konačnom nadopunjavanju te praznine, tog temeljnog nedostatka teorije, i svesti o značaju postojanja tendenciozno neparadigmatičnih tipova umetničke prakse, koji su karakteristični za obrazovni sistem kakav jeste danas. On ne nameće neku drugu, alternativnu paradigmu, koja bi bila stavljena u konkurenciju sa postojećom, već uvodi u fokus pažnje upravo ono neparadigmatsko. Stoga učesnike u tom projektu vezuje samo neka vrsta međusobne solidarnosti, stečene svešću o stalnom boravku na stranom terenu.

U Flu_ID projektu radi se takođe o sistematskoj analizi procesa socijalizacije umetničke prakse, koja kreće od stava da umetnički rad ne podleže društvenom kontekstu tek nakon izlaganja, već da se on kroz društveni kontekst artikuliše već u procesu nastajanja, kao i od stava da praksa mladog umetnika ne dozreva do suda javnosti tek nakon završenja obrazovnog procesa na akademiji, ili nekog auto-didaktičkog procesa u osami, već da je jedini način da ta praksa uopšte postane umetnička njeno stalno izlaganje javnosti. Pitanja koje se tu postavljaju, pored onih u edukativnim institucijama već standardnih pitanja o tehnološkom unapređenju medijuma i načinu građenja skladih kompozicionih sklopova, jesu sledeća: “kako zapravo funksionišu društveno konstituisani kodovi prepoznavanja umetnosti?”, i “kako zapravo funkcionišu društveno konstituisani kodovi prepoznavanja sebe kao umetnika?” U osnovi za postavljanje tih pitanja je stav da se kultura ne sastoji samo od, sa jedne strane, estetizovanih socijalnih rituala u kojima figuriraju i neki objekti i predstave (za čiji dizajn društvo obrazuje mlade umetnike), i tržišta za produkte kulturne industrije (za čiji dizajn umetnike angažuju sami tokovi kapitala), sa druge strane, već da je ona prevashodno sačinjena od znakova, od kojih svaki upućuje na nešto drugo, izvan sebe samog, te da se posao umetnika zapravo bazira na povezivanju i rekombinovanju tih znakova u svoj njihovoj materijalnosti. Tehnologija kojom on stoga mora ovladati da bi ispunio svoju kulturnu (ili kontrakulturnu) funkciju direktan je produkt primene praktične semiologije, koja edukativni plan pomera ka planu edifikacije, kao samostvaranja profila i uopšte subjektiviteta umetnika, koji se u znakovnoj sferi uspostavlja na minhauzenovski način, izvlačenjem iz živog blata striktno određenih i međusobno jasno odeljenih diskursa povlačenjem za sopstveni perčin.

Zarez No. 146, January, Druga strana d.o.o., Zagreb, 2005.