Ideja umetničkog prestupa se može smatrati kontradiktornom u onom smislu u kojem kulturno prepoznavanje i usvajanje određenog umetničkog dela ili prakse podrazumeva neutralisanje onoga što je u njima problematično. Umetnost odstupa i menja dok kultura (shvaćena kao skup opšte prihvaćenih vrednosti, pojmova, mišljenja, stavova, dostignuća i odnosa u nekoj društvenoj zajednici) zastupa, navikava i konzervira ili, ukoliko je to nemoguće, isključuje.

Umetnost je prvenstveno transgresivna u odnosu na identitet same umetnosti i na sistem vrednosti unutar sveta umetnosti po pitanju onoga što umetnost „treba” da bude (Modernizam, od Courbeta, Cezannea i Kubizma do konceptualne umetnosti). Društveno usmeren umetnički prestup se može pratiti od Dade (naivni i možda herojski radikalizam) i Nadrealizma („meki” prestup) preko različitih posleratnih pojava sa revolucionarnim aspiracijama (Situacionizam, Fluxus). Agresivnim zastupanjem svojih gledišta i stavova umetnici ispoljavaju određenu ambiciju, ponekad zanimljivu, ali uvek problematičnu. Na primer umetnici koji mistifikuju samu kulturu (unutar njenih sopstvenih institucija): Body Art, bečki Akcionisti i mit o Rudolfu Schwarzkogleru, ili je napadaju: Oleg Kulik ili Aleksander Brener.

Edward Bernays, oko 1920.

Postoje mnoga mišljenja da je umetnost prestupa tokom poslednjih trideset godina izgubila značaj imajući u vidu njen tržišno baziran položaj u našem „dobu kulture” u kojem je publika postala sofisticirana, zasićena ili potpuno degradirana na kunzumersku rulju koja se „ne opterećuje” političkim mišljenjem, a transgresija pre stvar (životnog) stila nego bilo čega drugog. Primer za to su pseudopobunjeničke „potkulture” od sifražetkinja (Edward Bernays, psihoanaliza, propaganda, marketing, PR) preko bitnika, hipija, pankera, skejtera... Ili, u umetnosti, fenomen Young British Artists u kojem su mnogi umetnici unapred računali na skandal.

Nasilje i opasnost su krajnje konsekvence umetnosti „sa misijom” koja želi da bude komunikativna na radikalan način. To je ilustrovao slučaj Stockhausen i 9/11, a neki pripadnici terorističkih grupa u Evropi tokom sedamdesetih, naročito RAF u Nemačkoj, su sebe smatrali „spojem revolucionara, vizionara i umetnika”.

Umetnost oslobođena rigidnih ličnih ambicija i šire shvaćena kao događaj uz uvažavanje složenosti ljudskog doživljavanja i percepcije nudi veliki potencijal za nenasilnu transformaciju publike. Uvek postoji način da se određene ideje i stavovi, koji bi u nekom drugom kontekstu bili problematični, inteligentno i duhovito plasiraju široj javnosti. Poučan je opus Alfreda Hitchcocka i njegov moto: „Uspešniji negativac, uspešniji film”. Zbog toga su u komercijalnom filmu negativci često mnogo zanimljiviji od pozitivaca, a maskiranje različitih nepodopština da bi se izmaklo cenzuri ili moralnoj osudi dovedeno je skoro do nivoa umetnosti. Na primer Billy Wilder koji je vešto prikazivao teme koje su u to vreme bile eksplicitno zabranjene Haysovim kodom: alkoholizam, preljubu, homoseksualnost, transvestiju.

Takođe, doduše na grafički znatno manje uglađen način, to nude američki i italijanski gore i splatter žanrovi: Herschell Gordon Lewis, Two Thousand Maniacs, 1964, ili japanski paroksistički spoj filmskog seksa i nasilja, na primer Hideshi Hino, Guinea Pig 2: Flowers of Flesh and Blood, iz 1985.

Umetnici: Robert Mapplethorpe, Joel Peter Witkin, Pippiloti Rist.

Filmography

Ethan & Joel Cohen, Miller’s Crossing, 1990.
François Truffaut, Quatre Cents Coups, 1959.
Fritz Lang, M, 1931.
Gus Van Sant, Elephant, 2003.
John Flynn, Best Seller, 1987.
John McTiernan, Predator, 1987.
Michael Powell, Peeping Tom, 1960.
Ridley Scott, Alien, 1979.
Russel Rouse, The Thief, 1952.
Sharad Patel, Rise and Fall of Idi Amin, 1980.

Bibliography

Anthony Julius, Transgressions: The Offences of Art, University of Chicago Press, 2003.