↑↑↑

This is (Not)...: The Identity of the Artist, of Art and of the Artwork

Identitet umetnika je u osnovi određen medijskim i materijalnim delovanjem na čula i doživljaj stvarnosti publike. On, pored toga, u velikoj meri zavisi od ekonomski, kulturno i politički relativnog statusa umetnosti, koji uslovljava ne samo okolnosti i oblasti, već i načine umetničkog izražavanja. Zbog toga su istorije umetnosti uvek i istorije promena (u razumevanju) umetničkih identiteta. Istorija falsifikata o tome svedoči na poseban način.

Han Van Meegeren, ne preterano talentovani slikar, ali uspešni umetnički trgovac, „proslavio“ se svojim falsifikatima Vermeera van Delfta, Fransa Halsa i drugih holandskih majstora. On je po oslobođenju Holandije u Drugom svetskom ratu bio uhapšen i optužen za težak oblik kolaboracije pošto je prodao deo nacionalnog blaga rajhsmaršalu okupacionih trupa Hermanu Göringu. Van Meegeren se branio tvrdnjom da su te slike falsifikati čiji originali ne postoje. Budući da su u tadašnjim studijama i monografijama upravo neke od tih slika bile isticane kao najznačajniji primeri Vermeerovog stvaralaštva, van Meegerenova tvrdnja je delovala neuverljivo tako da je sudu demonstrirao svoje tehnike falsifikovanja. Odbrana je bila uspešna, a neki od van Meegerenovih „Vermeera“, su danas u stalnim postavkama muzeja Boijmans u Rotterdamu i Rijksmuseum u Amsterdamu.

Repro.

Han Van Meegeren, 1945.

Repro.

Cindy Sherman, Film Still #48, 1979.

Medijsko-materijalnu i kontekstualnu fleksibilnost umetničkog identiteta odlično ilustruje jedna od tema ranije pomenutog Kurosawinog filma Senka ratnika (Kagemusha, 1980): u kojoj meri je ljudska ličnost jedinstvena i autentična, a u kojoj meri je ona skup manifestacija, izgleda, ponašanja i govora. Umetnosti oduvek postavljaju to pitanje, od velike tradicije portreta do glume koje su domišljato spojene u radu The Nazis (1998) poljskog umetnika Piotra Uklanskog, seriji fotografija holivudskih glumaca u ulogama nemačkih vojnika i oficira iz Drugog svetskog rata. Likovni umetnici se često poigravaju i predstavama sopstvenog identiteta prikazujući sebe kao druge ili druge kao sebe. Britanski umetnik Gavin Turk radi to ugrađujući svoj portret u hibridne realističke skulpture poznatih ličnosti, američka umetnica Cindy Sherman proigravajući ženske uloge u holivudskom filmu, a japanski umetnik Yasumasa Morimura invazijom u identitete drugih umetnika i njihovih dela.

Umetnik može biti rob, sluga, zanatlija, proleter, kapitalista, činovnik, poltron, menadžer ili nešto drugo, zavisno od ekonomskih okolnosti. Američki minimalista Carl Andre je, na primer, odredio svoju poziciju u relaciji sa galerijsko-muzejskim i kulturno-produkcijskim sistemima smatrajući sebe istovremeno i marksistom i kapitalistom. Hrvatski umetnik Goran Trbuljak je tokom svoje konceptualno-umetničke karijere tematizovao odnose kulturnog sistema i umetnika, naglašavajući njegov proleterski status.

Repro.

Roman Opalka, 1965 / 1 – ∞, 1972.

Repro.

Robert Mapplethorpe, Self-Portrait, 1978.

Repro.

René Magritte, The Treachery of Images, 1928-1929.

Tradicionalno shvatanje umetnosti i umetničkog obrazovanja polazi od ideje da su umetnički identiteti određeni usvajanjem i uvažavanjem dostignuća iz prošlosti. Ali, oni mogu biti određeni i nedelima, zločinima i traumama prethodnih generacija, kao u slučaju nemačkog umetnika Anselma Kiefera. Sâm opstanak i istrajnost umetnika, odnosno napor, koncentracija i volja da se odupre trivijalnostima i rutini svakodnevice su važni činioci estetskog iskustva, a mogu da budu i osnova rada, na primer u jednogodišnjim performansima američkog umetnika Tehchinga (Sama) Hsieha. Taj princip je radikalizovao Roman Opalka, francuski umetnik čiji se čitav opus 1965 / 1 – ∞ zasniva na brojanju. Pri razmatranju odnosa umetničkog identiteta i vremena, razume se, treba imati u vidu i činjenicu da kulturni značaj umetničkih dela ima ograničen vek trajanja koji je obično kraći od materijalnog.

Umetnik pravi ili radi stvari koje uglavnom nemaju (lako prepoznatljivu) praktičnu svrhu, a umetnine često služe realizaciji apstraktnih ideja i vrednosti, kao u slučaju objekta pod nazivom Mobil (1999) beogradskog umetnika Milorada Mladenovića. Umetnici zbog toga mogu da budu viđeni kao društveno beskorisni, ali i kao marginalci, otpadnici ili štetočine, što tematizuje video rad Izaberite život (2001) beogradskih umetnika Zsolta Kovacsa i Nikolete Marković. Međutim, ambicija mnogih umetnika da budu prepoznati kao javna opasnost ili pošast se, uprkos povremenim skandalima, ne ostvaruje, osim kao metafora, na primer u filmu Fight Club (1999) američkog reditelja Davida Finchera. Važan motiv ovog filma je opsesija kao identitetska odrednica koju nalazimo i u ranom opusu američkog umetnika Roberta Mapplethorpea. Češće nego opsesivni revolucionar ili reformator, umetnik uspeva da bude provokator, a odličan primer za to je video rad Mutaflor (1996) švajcarkinje Pippiloti Rist, koji problematizuje rodne igre, ali i identitet samog umetnika i njegovog medija.

Conclusion

Ovom serijom predavanja prikazali smo različite načine na koje umetnici kroz svoje radove uspostavljaju i filtriraju svoje odnose sa stvarnošću, kao i neke od mogućih pristupa tim odnosima sa aspekta percepcije, svesti i koncepata stvarnosti. Misliti svojom glavom, ali i svojim telom, svesno, nesvesno i intuitivno, stvarati autentičan sistem vrednosti i raditi na njemu fino usaglašavajući brojne činioce koji uspostavljaju doživljaj stvarnosti, životno iskustvo i interesovanja, predstavlja osnovni zahtev kreativnosti. Ta složena i uzbudljiva aktivnost nije uobičajena u (savremenoj) svakodnevici koja je uglavnom zasnovana na predefinisanim procesima i odnosima.

U tom smislu, zaključimo podsećanjem da je stvarnost u osnovi ono što sami od nje napravimo.

Bibliography

Libet, B., Gleason, C.A., Wright, E.W., and Pearl, D.K., Time of conscious intention to act in relation to onset of cerebral activity (readiness-potential). The unconscious initiation of a freely voluntary act., Brain, 106: pp. 623-642, 1983.
Tor Nørretranders, The User Illusion: Cutting Consciousness Down to Size, Penguin, New York, 1999.
Piero Scaruffi, The Nature of Consciousness, Omniware, 2006.
Ned Block, Owen J. Flanagan and Güven Güzeldere (Eds.), The Nature of Consciousness: Philosophical Debates, MIT Press, Boston, 1997.
Grupa autora, Likovne sveske, Br. 1 – 9 (reprint), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva / Univerzitet umetnosti, Beograd, 1996.