Razmatranjem novomedijskih radova koji se realizuju na internetu,^[1] stiče se utisak da je on relativno neefikasno iskorišćen kao umetnički medij. Specifični kvaliteti interneta – globalna rasprostranjenost i dostupnost, uslovna anonimnost, brzina, multimedijalnost i interaktivnost – do sada su najsvrsishodnije upotrebljeni za umetničke prezentacije.

U široj istorijskoj perspektivi, društveni, ekonomski, političko-ideološki fenomen internata i tehnološka infrastruktura na kojoj je zasnovan su suviše novi, a tehnologije i servisi koji u njemu nastaju su suviše složeni i suviše se brzo menjaju da bi mogli da posluže artikulisanom, medijski opravdanom i celovitom umetničkom stvaralaštvu. Možda su mu i neprimereni, mada treba imati u vidu poslovičnu konceptualno-materijalnu prilagodljivost umetnosti, kreativnost i pragmatizam umetnika.

ARPANET, decembar 1969.

Mapa dela interneta 23 novembra 2003.

Stahl Stenslie, Cyber SM, 1993.

Pojava servisa World Wide Web polovinom devedesetih godina prošlog veka, koji je omogućio prikazivanje i razmenu hipertekstualnih i medijski složenih sadržaja na internetu označila je prve umetničke pokušaje njegove instrumentalizacije. Eksperimentalni projekti Cyber SM (1993) i InterSkin (1994) norveškog umetnika Stahla Stensliea su bili realizovani u formi interfejsa koji, kombinacijom interneta, telefonskih veza i odela sa senzorima i aktuatorima omogućava zvučni, vizuelni i taktilni kontakt između dve osobe koje ga koriste. Ovi projekti istovremeno uspostavljaju i estetizuju nove vidove teleprezentnosti koja, mada je uvek prisutna u telekomunikacijama, na internetu dobija specifičan, često fetišizovan, prostor za fantazije o proizvoljnosti (telesnog) identiteta.

Net.art, međunarodna grupa umetnika [Vuk Ćosić, Jodi (Joan Hemskeerk i Dirk Paesmans), Aleksej Šulgin, Olja Ljalina i Heath Bunting (irational.org)] je videla internet kao medijski prostor za neinstitucionalnu, nekomercijalnu i, u izvesnom smislu, nematerijalnu prezentaciju umetnosti. Njihovi radovi, na primer net.art History For the Airports (oko 1995) slovenačkog umetnika Vuka Ćosića, su bili namenski napravljeni za internet i isključivo su na njemu dostupni. Iz net.art-a su proizašli neki od umetničkih programa za nekonvencijalan, često disfunkcionalan, pregled WWW servisa kao što je The Web Stalker (1998) britanske grupe I/O/D (Matthew Fuller, Colin Green i Simon Pope).

Vuk Ćosić, net.art History For the Airports, oko 1995.

I/O/D, Web Stalker, 1998.

Najveći deo umetničke produkcije na internetu, međutim, nije tako radikalno kritički konceptualizovan i uglavnom na više ili manje zabavan, provokativan ili refleksivan način ilustruje medijsko-tehnološke okolnosti svog nastanka. Rad 1:1 (1999-2001) američke umetnice Lise Jevbratt i grupe C5 se sastoji od pet različitih reprezentacija baze podataka koja sadrži sve IP adrese na servisu WWW kojse su postojale 1999 odnosno 2001 godine. Najzanimljivija varijanta je Every IP, interfejs u kojem je svaka adresa predstavljena jednim pikselom-linkom. Instalacija Ride the Byte (1999) nemačke kompanije Art+Com omogućava pregled interneta i geografski prikaz složenog protoka podataka između različitih servera iniciranog tim pregledom. Slično tome, programi kao što je Carnivore (2001) američkog umetnika Alexandera Gallowaya i grupe RSG, namenjeni su praćenju i vizuelizaciji lokalnog i spoljašnjeg mrežnog saobraćaja.

Lisa Jevbratt, 1:1 (Every IP), 2001.

Alex Galloway i RSG, Carnivore, 2001.

Art+Com, Ride the Byte, 1999.

Jedan od najzastupljenijih novomedijskih pristupa internetu se zasniva na preuzimanju i prevođenju njegovih sadržaja u druge medije. Višekanalna video instalacija američkog umetnika Marca Brambille Half-Life Surveillance (2002), na primer, sinhronizuje snimke ekranskog interfejsa u internet FPS^[2] igri Half-Life sa snimcima samih igrača napravljenim skrivenim kamerama u igraonicama i internet kafeima. Rad Satellite Jockey (2005) američkog umetnika Ricka Silve preuzima slike iz programa Google Earth i montira ih u video spot za pesmu Twenty Minutes (2004) američkog DJ-a Edwarda Ma (edIT).

Marco Brambilla, Half-Life Surveillance, 2002.

Rick Silva, Satellite Jockey, 2005.

Drugi popularan pristup je zasnovan na dobrovoljnoj saradnji korisnika interneta u stvaranju umetničkog dela. Rad Exquisite Clock (2009) brazilskog umetnika Joaoa Henriquea Wilberta realizovan je u Benettonovoj radionici Fabrica kao internet aplikacija pomoću koje korisnici mogu da pošalju svoje slike cifara na kolažni digitalni sat postavljen u galeriji. U radu Avatar’s Portraits (od 2006) italijanski umetnički par Eva i Franco Mattes (0100101110101101.org) koji je započeo karijeru u net.art-u, eksploatiše virtualno okruženje Second Life za konvencionalnu galerijsku reprezentaciju portreta najlepših avatara ili, u radu Reenactments (od 2007) u kojem svojim avatarima rekonstruišu značajne performanse, kao prostor za interpretaciju visokoprofilne galerijsko-muzejske umetnosti.

Joao Henrique Wilbert, Exquisite Clock, 2009.

Eva i Franco Mattes, Reenactments, od 2007.

Bibliography

Julian Stallabrass, Internet Art: The Online Clash of Culture and Commerce, Tate, London, 2003.
Rachel Greene, Internet Art (World of Art), Thames & Hudson, London, 2004.
Alexander Galloway, Protocol, MIT Press, New York, 2006.
Alexander Galloway & Eugene Thacker, The Exploit: A Theory of Networks, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2007.
Johnny Ryan, A History of the Internet and the Digital Future, Reaktion Books, London, 2010