Biopolitika nastaje osećanjem i osvešćenjem telesnosti, njenih osobenosti i značaja. Sa stanovišta evolucione biologije, biopolitika je sam život. Za Michela Foucaulta, koji je inicirao ovaj pojam, biopolitika označava upravljanje i vladanje pomoću biomoći odnosno primenu političke moći na sve aspekte ljudskog života. Michael Hardt i Antonio Negri pod tim pojmom podrazumevaju otpor biomoći, antikapitalističku pobunu koja koristi životne manifestacije i telo kao oružje, na primer za bekstvo od određenih sfera uticaja ili za samoubilački terorizam. Poslednjih godina pojam se odnosi na društvene i kulturne konsekvence biotehnoloških istraživanja, poslovnih trendova biohemijsko-farmaceutske industrije i interesa državnih službi.

Danas najprepoznatljiviji biotehnološki umetnički radovi koriste genetiku čija uzbudljiva i poučna istorija je započela polovinom devetnaestog veka eksperimentima nemačkog sveštenika i naučnika Gregora Mendela. Uz relativno malo istraživanja zbog loše reputacije eugenike posle drugog svetskog rata, genetika od 1953, kada James Watson i Francis Crick otkrivaju strukturu DNK, za kratko vreme postaje jedan od najznačajnijih naučno-tehnoloških i ekonomsko-političkih sektora. Poslednjih četrdeset godina je obeleženo fundamentalnim istraživačkim projektima u genetici, kao što je mapiranje ljudskog genetskog koda, ali i brojnim polemikama, najčešće u vezi genetskog inženjeringa. Genetski inženjering koristi tehnike kombinovanja genetskog materijala različitih bioloških vrsta za stvaranje transgenih životinja sa željenim naslednim osobinama ili da bi njihov metabolizam proizveo insulin, kolagen i druge terapeutski značajne proteine i komplekse. Manipulacija genetskog materijala može biti od neprocenjive pomoći u dijagnostici, lečenju i sprečavanju bolesti, zbog čega mnogi u genetici vide budućnost medicine, ali otvara i nepredviđene mogućnosti oblikovanja živog sveta, od psiho-somatskih intervencija do molekularnih mašina i veštačkih živih bića.

Zasnovane na „četvoroslovnom“ nukleotidskom kodu DNK u hromozomima, genetske funkcije se smatraju digitalnim i najčešće se tako tretiraju u nauci, umetnosti i u popularnoj kulturi. Još od 1930 kada je Erwin Schrödinger u uticajnoj knjizi Šta je Život, izložio ideju gena kao formule ili baze podataka, biologija i genetika se razvijaju pod uticajem teorije informacija i u velikoj meri se oslanjaju na informatičke tehnologije u istraživanju (sekvencioniranje genoma, genetske banke podataka) i u biotehnološkoj industriji (genetski inženjering). Savremena molekularna biologija i genetika odražavaju sukob između materijanih i informatičkih viđenja života, koji proizlazi iz kontradikcije između funkcionalnog shvatanja biologije kao prvenstveno informatičke nauke i koncepta informacije kao istovremeno materijalne i nematerijalne.

Biotech Art obuhvata heterogene prakse, od performativnih do visokotehnoloških, koje telo, telesne funkcije i telesne transakcije posredno ili neposredno uodnošavaju sa tehnološkom infrastrukturom. Umetnička manipulacija bioloških procesa je započela 1936 kada je američki fotograf Edward Steichen u njujorškom Muzeju moderne umetnosti prikazao cveće Delfinijuma koje je genetski modifikovao pomoću biljnog ekstrata kolhicina. U savremenu produkciju koja se zasniva na genetskom inženjeringu spadaju radovi kao što je Microvenus (2000) amerikanca Joea Davisa, jednog od pionira novomedijske umetnosti, ili GFP Bunny (2000), transgena zečica Alba sa fluorescentnim krznom brazilskog umetnika Eduarda Kaca.

Edward Steichen, Delphiniums, 1940.

Eduardo Kac, GFP Bunny, 2000.

Od šezdesetih godina dvadesetog veka umetnici performansa često koriste sopstveno telo kao medijum. Američki umetnik Chris Burden, na primer, izlagao je svoje telo procesima koji su odražavali njegove političke stavove u akcijama kao što su Shoot (1971) i Trans-Fixed (1974). Sama estetizacija tela kao likovnog medijuma, ali i kao društvene predstave ličnosti, može postati neka vrsta političke kritike o čemu svedoči opus francuske umetnice Orlan koja transformiše svoje lice serijom plastičnih operacija.

Chris Burden, Trans-Fixed, 1974.

Orlan, Omnipresence, 1993.

Telo može da bude medijum, ali ono je pre svega doživljaj i događaj koji je sistemski ispitivan u performansima Marine Abramović (naročito tokom sedamdesetih) ili u jednogodišnjim performansima (1978-1986) američkog umetnika Tehchinga Hsieha.

Marina Abramović, Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep, 1975.

Tehching Hsieh, One Year Performanc Nr 1, 1978-1979.

Telesni kontakt i interakcija kao važni umetnički motivi dobijaju zanimljive manifestacije u novomedijskoj produkciji, na primer u projektima Cyber SM (1993) i InterSkin (1994) norveškog umetnika Stahla Stensliea sa informatički povezanim odelima opremljenim senzorima i aktuatorima. Australijski umetnik Stelarc za svoje spektakularne performanse sa tehnološkom ‘kolonizacijom tela’ koristi bioprotetiku, biotehnološku granu koja povezuje informatiku, robotiku, biologiju i medicinu za izradu protetičkih sredstava sa aktivnom vezom između živog tkiva i elektro-mehaničkog uređaja.^[1] Razvoj bioprotetike je usmeren ka stvaranju naprednih modifikacija živih organizama ili androida, veštačkih organizama izgledom, fiziološki i mentalno sličnih ljudima, možda i superiornih kao replikanti u romanu Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce (1968).

Stahl Stenslie, InterSkin, 1994.

Stelarc, Event For Video Robot, Involuntary Arm and Third Hand, 1992.

Materijalizacija telesnosti je jedan od tradicionalnih činilaca (likovnih) umetnosti. Britanski umetnik Marc Quinn vrši njeno preispitivanje u većini svojih radova od kojih su najupečatljiviji Self – autoportret izliven u umetnikovoj krvi 1991 i Genomic Portrait iz 2001 – ram sa prepariranim bakterijskim kolonijama koje sadrže uzorak DNK britanskog biologa Sir Johna E. Sulstona, dobitnika Nobelove nagrade za sekvencioniranje genoma.

Marc Quinn, Self, 1991.

Marc Quinn, Genomic Portrait, 2001.

Kenneth Feingold, Sinking Feeling, 2001.

U instalacijama američkog umetnika Kennetha Feingolda kao što su If/Then, Sinking Feeling (oba 2001) ili Eros and Thantos Flying/Falling (2006) ljudska telesnost se manifestuje u ironično disfunkcionalnom spoju informatike, robotike i lutkarske groteske. Koristeći sofisticiranu procesnu tehniku, belgijski umetnik Wim Delvoye u projektu Cloaca (2000-2007) postiže ciničnu materijalizaciju telesnosti i problematizuje status umetničkog dela, kulturnih artefakata i kulturnih politika.

Wim Delwoye, Cloaca Original, 1999.

Wim Delwoye, Cloaca Faeces, 2001.

Nastavljajući tradiciju (hiper)realizma, neki savremeni umetnici stvaraju vizuelizacije spoljašnje telesnosti koje ukazuju na biopolitičku i biotehnološku fenomenologiju. Skulpture britanskog umetnika Johna Isaacsa, na primer, tematizuju oneobičenu, ekološki ugroženu ili nekontrolisanu telesnost, dok tabloi australijske umetnice Patricie Piccinini materijalizuju istovremeno šarmantan i uznemirujući hibrid detinjstva, kućnih ljubimaca, simbioze, genetskih mutacija i evolucije.

John Isaacs, We Hide From Ourselves..., 2004.

Patricia Piccinini, Undivided (detalj), 2005.

Nove tehnologije u medicini omogućile su nastanak umetničkih radova koji direktno vizuelizuju i unutrašnjost tela. Uzbudljiva video instalacija Corps étranger (1994) britansko-libanske umetnice Mone Hatoum, na primer, napravljena je montažom endoskopskih video i zvučnih snimaka njenog tela. Sa druge strane, u projektu Functional Portraits (2003) portugalska umetnica Marta de Menezes koristi elektromagnetnu rezonancu da bi skenirala i animirala rad mozga u kreativnom procesu, na primer istoričara umetnosti Martina Kempa dok analizira sliku Leonarda da Vincija, doktorke Patricie Figueiredo dok svira klavir ili sopstveni tokom crtanja.

Mona Hatoum, Corps étranger, 1994.

Marta de Menezes, Functional Portraits (Martin), 2003.

Bibliography

Erwin Schroedinger, What is Life? The Physical Aspect of the Living Cell, The Macmillan Company, 1945.
Donald Symons, The Evolution of Human Sexuality, Oxford University Press, 1981.
Žil Delez i Feliks Gatari, Anti-Edip, IKZS, Sremski Karlovci, 1990.
Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjavati, Prosveta, Beograd, 1997.
Dejan Grba, Silikonsko tkanje stvarnosti, Danas, Com_media Br. 24 i 25, 2000.
Met Ridli, Genom, Plato, Beograd, 2001.
Met Ridli, Crvena kraljica, Dosije, Beograd, 2004.
James Watson, DNA, Arrow Books/Random House, New York, 2004.
Majkl Hard i Antonio Negri, Imperija, IGAM, Beograd, 2005.
Eugene Thacker, The Global Genome, MIT Press, 2005.
Richard Dawkins, The Selfish Gene, Oxford UP, Oxford, 2006.