Učiniti fikciju relevantnijom

Jozef Tašnadi, Vanity, instalacija, 2001.

Dejan Grba: Kakav je tvoj odnos prema umetnosti?

Jozef Tašnadi: Umetnošću sam počeo da se bavim zaista ozbiljno upravo u onom trenutku kada sam se spremao da je napustim i zapravo je moj odnos sa umetnošću zasnovan na kontradikcijama.

Umetnost ima mali ili gotovo nikakav uticaj na velike životne procese, ako ga uopšte ima. Ona se prevashodno bavi racionalizacijom sopstvenog postojanja. Umetnošću se ništa ne razrešava pa prema tome ona ne može imati veći značaj od bilo čega drugog. Umetnost nema odgovore na krajnja pitanja, ali u samoj umetnosti ni pitanja ne postoje – njeni ključni problemi dolaze izvan nje i zato budućnost umetnosti leži sa one strane umetnosti.

Kako vidiš njenu poziciju u kontekstu aktuelnih društveno-ekonomskih trendova?

Klasična umetnost je služila kao propaganda opšte ideologije izražena jednim univerzalnim i relativno celovitim jezikom i zadovoljavala je potrebe svojih ‘korisnika’ dok je bog bio živ. Trebalo je da prođe dosta vremena da bi njene unutrašnje napetosti postale kritične i dovele do nestanka transparentne veze između umetnosti i društva u širem smislu. Danas se smatra da postoji nepremostiv jaz između takozvane ‘avangardne’ umetnosti i društva, i da je umetnost ponovo osvojila neophodnu i zasluženu samostalnost. To je, međutim, u velikoj meri samo iluzija kojom savremena umetnost krije svoj iskonski plaćenički, nameštenički status. Stvari su se, naime, promenile pre svega na planu odnosa između velikih kupaca umetnosti i umetnika, koji je postao složeniji i manje eksplicitan nego ranije. Svako umetničko delo je istovremeno neka vrsta prototipa, demo materijala koji prelazi u vlasništvo upravo onih društvenih grupacija koje umetnost najčešće s pravom kritikuje ali i od kojih gotovo u potpunosti zavisi. Apsolutna nezavisnost umetnosti je ekvivalentna njenom nestanku.

Tvoja tehnička svestranost je rezultat visoko strukturiranog ali nesputanog stvaralačkog mišljenja.

Mišljenje je medijski nezavisno. U tom smislu ne postoji bitna razlika između, recimo, renesansne slike i neke savremene interaktivne instalacije – obe su izgrađene na izvesnoj strukturi i obe podrazumevaju visok stepen apstrakcije zato što realistička slika zahteva istu sposobnost apstrahovanja kao i algoritamski rad. Realistička slika je sačinjena prema algoritmu koji nije ništa manje apstraktan od najapstraktnije matematičke formule. Sa druge strane, virtuelna realnost počiva na imitaciji stvarnosti (mimezisu), na neki način slično kao realistička slika. I sama veštačka inteligencija je mimezis – ona imitira ljudsku inteligenciju. Insistiranje na realizmu je preovlađujući činilac u razvoju novih medija, ne samo umetničkih. Čini se da potreba za mimezisom i njegovim usavršavanjem ostaje najsnažnija ljudska ambicija i podsticaj – u različitoj meri i u različitim oblicima, ona je prisutna u čitavoj kulturnoj istoriji zapada. Stoga je iluzorno misliti o uvođenju novih medija kao o diskontinuitetu u promišljanju i predstavljanju sveta. Tradicionalni i novi mediji nalaze se na istoj osi – na osi predstavljanja ili re-prezentacije koja suštinski povezuje sve vidove ljudskog izražavanja.

Glavne odrednice tvog rada su konceptualno mišljenje i disciplina. Kakav je uticaj na tebe imala Konceptualna umetnost?

Konceptualna umetnost je uvek bila disciplinovana umetnost. Umetnost je prožeta konceptualnim mišljenjem, ali upadljivo visok stepen promišljenosti savremene umetnosti je očigledna posledica i spada u nasleđe Konceptualne umetnosti. Kontekstualno razmišljanje, koje je važno i neophodno budući da se stvari mogu definisati i spoznati jedino u okviru konteksta, dobilo je zahvaljujući Konceptualnoj umetnosti potpuno nov značaj pa i ulogu. Došlo je ne samo do kontekstualizacije umetnosti nego i samih umetnika zbog čega su umetnici postali u većoj meri ‘svesni’ i samosvesni. Neposredna posledica te nove samosvesti je sposobnost umetnika za komentar i za samo-komentar. Ona pretpostavlja poznavanje literarnih tehnika i zahteva disciplinu. Time je pojava i upotreba teksta u likovnim umetnostima ušla u modu. Dalje konsekvence Konceptualne umetnosti možemo uočiti u tendenciji da se softver tretira kao umetničko delo.

Konceptualna umetnost je dovela do intelektualnih promena i na širem kulturnom planu.

Klasični intelektualizam je neka vrsta leksički zasnovane, kombinatoričke i asocijativne interpretacije i kao takav on danas uzmiče u korist novih oblika mišljenja. Nove forme mišljenja se, kao i ranije, temelje na aluzijama, ali njihove reference više nisu informativne već tautološke. Opstanak i efikasna komunikacija u našem svetu koji obiluje informacijama mogući su samo kroz selektivno ponašanje koje se zasniva na tautologiji. Da bi mogla da prenese veliku količinu lako razumljivih informacija, poruka mora da bude ‘ispražnjena’ i zasnovana na klišeima, standardima i sigurnom sistemu uniformnosti. Današnji način života je manje ‘filozofski’ nego raniji i manje je prijemčiv za refleksivnost pa će metafore kakve poznajemo verovatno nestati. Zameniće ih neposrednost i jasnost.

Koja je ideja tvog kompjuterskog projekta Utopija?

Suočiti se sa neprihvatljivim, zbližiti se sa apstrakcijama, osećati se udobno u apsurdu, to jest, u situaciji koja nema ničeg zajedničkog sa ‘prirodnim’ sticanjem iskustva. Učiniti fikciju relevantnijom.