Jedan ili nekoliko Vladimira Todorovića

Vladimir Todorović, One and Five or Six Chairs, nanolitografija, 2003-2004.

Vladimir Todorović je rođen 1977 godine u Zrenjaninu. Diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Magistrirao je i na Kalfironijskom Univerzitetu u Santa Barbari (University of California, Santa Barbara).

Bio je predavač na Lasal Koledžu (Lasalle College of the Arts), a sada u zvanju docenta predaje na univerzitetu Nanjang u Singapuru. Osnivač je centra za novomedijsko umetničko istraživanje Raster u Singapuru. Bio je član je organizacionog odbora umetničkog festivala ISEA 2008 u Singapuru.

Deluje u oblastima kompjuterskih igara, taktičkih medija, telekomunikacija, zvuka i arhitekture. Izlagao je u Beogradu, Novom Sadu, Beču, Pragu, Vroclavu, Berlinu, Freznu, Nju Jorku, San Hozeu, San Dijegu, Sao Paolu, Rozario Sitiju, Singapuru i Čang Maju.

Dejan Grba: U tvom radu su značajno prisutni slučaj i interakcija medijskih činilaca i posmatrača. Kako si se zainteresovao za te kvalitete i kako ih istražuješ?

Vladimir Todorović: Dok sam radio u Srbiji, često sam osećao nezainteresovanost ili zasićenost u odnosu na lokalnu i svetsku umetničku scenu. Banalnost autoreferentne umetnosti, uverenja da Srbija nema pristup globalnoj produkciji, odnosno da je svetska umetnička scena nedostižna, preterano romantizovana predstava o umetniku 21 veka kao o umetniku 19 veka, dinamika i intenzitet života na svim nivoima osim na profesionalnom, svi ovi elementi su me verovatno doveli do te zasićenosti koja je doprinela da se ne fokusiram na istraživanja tog egzotičnog istorijsko-političkog konteksta. Rezultat je bila umetnost koja koristi slučaj, ali na jedan mašinski, sistematski, strukturalni i random način. Taj machinic jezik, kako ga je bolje nazvati, se manifestuje naglašavanjem medijskog ili koncentrisanim medijskim (pre)ispitivanjem u radovima u kojima gledalac, kao u svakom medijski vođenom instrumentu (ne) mora da bude aktivan učesnik.

Par godina kasnije, pošto sam počeo intenzivnije da koristim nove tehnologije, uvideo sam da ‘medijski oblikovan’ autor neminovno preslikava svoju ‘oblikovanost’ u medij koji koristi. Prvi video rad, koji sam uradio dok sam bio na trećoj godini studija, je koristio kompjuterske programe koji bi od 2500 slika i 2500 audio fajlova koji su sačinjavali 100 sekundi videa, rasporedio te slikovne i zvučne segmente po slučajnom redosledu i puštao tako ‘prepakovan’ materijal. Videu, kao linearnom i sada već tradicionalnom mediju, ovde sam pristupip na nelinearan način pri čemu je estetika baze podataka kompjuterski transformisana u slučajan hronološki redosled. Takvu vrstu sopstvene medijske ‘oblikovanosti’ sam primećivao i u crtežu i bilo kom drugom izražajnom sredstvu.

Roman Signer je jedan od umetnika čiji je rad na tebe uticao tokom studija.

Sol LeWitt je koristio algoritamske principe (koji se danas koriste u softverskoj umetnosti) po kojima je ono što se vidi (na primer crtež) rezultat skupa pravila koje umetnik mehanički prati kao što kompjuterski procesor izvršava instrukcije programskog koda. Ti principi su rezultovali nepredvidljivim i raznolikim formama. U Signerovom slučaju instrukcije ili strategije rezultuju akcijama, eksplozijama i uglavnom banalnim događajima. U svojim slikama i video radovima iz ‘srpskog perioda’ vidim sličan pristup, u kojem sam različite strategije tretirao na machinic način, pokušavajući da eliminišem sve što je lično u radu.

Uticaj Signera je možda bio značajniji od Sola LeWitta u tom periodu, ali sad mislim da su oba ta umetnička stava autoreferentna i da deluju prvenstveno na nivou menjanja istorije umetnosti i eventualnog poboljšavanja okruženja i na tome se završavaju. Signerovu umetnost sada posmatram kao što se konzumira dobar komercijalni proizvod ili kao što se može ceniti dobar fudbaler ili neka pop ikona. Ne kažem da je njegov značaj manji ili veći od značaja Michaela Jacksona, već da je teško definisati doprinose ili subverzivne domete ovakvih figura. Drugih uticaja je bilo mnogo u likovnim umetnostima, pogotovo u filmu (Andrej Tarkovski, Werner Herzog, Shinya Tsukamoto) kao i u muzici (od Jimija Hendrixa i Jonha Coltranea preko Sex Pistolsa, Laibacha i Fele Kutija, do elektronskog zvuka Monolakea, Vladislava Delaya, Alva Notoa). Uticaja je bilo toliko da sam u jednom momentu uradio rad Selfportrait koji je govorio o njima. Kasnije sam pokušao da svoj rad oslobodim svih veza sa prošlošću i svih citata. Trenutno mislim da sam nivo referenci doveo do nekih minimuma, ali naravno treba još raditi na tome.

Svakako važniji, ali možda ne i lako uočljiv uticaj na umetničko i opšte obrazovanje u Srbiji u to vreme su činili svakodnevni događaji. Uobičajen dan krajem devedesetih u Zrenjaninu, u kojem sam tada živeo, bi se mogao opisati ovako: bez struje 12 sati dnevno, sa 3kb/s protoka na skupo plaćenoj internet vezi komuniciram sa nekim ljudima sa kalifornijskog univerziteta i jedne večeri moja ulica saznaje da neki Tomahawk treba da prođe iznad nas, svi izlazimo i posmatramo ovaj fenomen koji traje vrlo kratko, nekoliko minuta. Puno ljudi izlazi na ulicu u skoro romantičnoj atmosferi, bez struje, u mrklom mraku, ali sa osećanjem pripadnosti grupi koja učestvuje u zajedničkoj akciji, posmatra taj spektakl. Tomahawk prolazi u tišini i nekako je sve dosta jasno. Niko ne zna misiju ovog tehnološki veoma složenog instrumenta i svi posmatrači su na nekoj čudnoj, polusigurnoj distanci. Pokušavam da zaboravim ovaj potpuno sublimni pejzaž i da razmišljam o slikama na primer Johna Constablea, Anselma Kiefera ili o radovima braće Chapman kao o nečemu snažnijem i nečemu što bi trebalo da me više interesuje. Ako posmatramo sve to na likovnom planu čiji efekat bi trebalo dostići ili nekako prevazići, možemo razumeti razloge te zasićenosti (ne)uobičajenim likovnim stvaralaštvom, ne samo umetnosti sa zapada već i lokalne umetnosti koja je bila (ne)posredni proizvod takvog konteksta.

U tvom novijem radu postoji specifično interesovanje za aktivizam.

Bez obzira na upečatljivost, kontekst i efekte ‘događaja Tomahawk’, mislim da nije nemoguće da i umetnost postigne takvu vrstu spektakla. Ali, čini se da su funkcionalnost i svrha umetničkog spektakla danas manje značajni. Mislim da je savremeno društvo u takvom stanju da je teško verovati da neko dejstvo može da ga promeni ili poboljša. Umetnost koja se koristi aktivizmom može da podstakne neke buduće ideje čije forme i materijalizacije ne poznajemo, ali aktivizam u umetnosti deluje slično kao, na primer, pronalazak kubizma ili supermatizma ranije. Mislim da je to već zastarela forma jer je brzina promena ogromna i treba raditi na definisanju novih formi koje uglavnom zahtevaju poznavanje i razumevanje globalne situacije. Moram da primetim da je u sredini iz koje dolazim, ali i u većini drugih sredina, omalovažavajuće baviti se problemima koje današnja umetnost eksploatiše, kao što su politike muzeja, sukobi identiteta, mapiranje ekstremnih događaja, predstavljanje virtuoznosti, lične priče i ličnog usavršavanja, i to svesno kontekstualizovati idejama o napretku ili rasprostranjenosti pragmatizma u svetu umetnosti. Svi ovi elementi razotkrivaju ili maskiraju ideološke principe u kojima umesto ličnih ideala dominiraju ekonomski interesi, prosperitet, prava građana... Na kraju se to svodi na pristup grupe NSK koji demistifikuje principe i strategije političkih ideologija tako što se njima prenaglašeno koristi. Takav pristup je dovoljan da stavi sve radove sa sličnim tematikama na vrlo nepovoljno mesto, na mesto ponavljača, lošeg đaka. Ja mislim da je u današnjem svetu neprikladno i isključivo baviti se umetnošću koja je slična nameštaju i tražim izlaz u nekim novim formama. Ne mogu da se pomirim da nekakvog poboljšanja ne može biti. Sigurno bih pre bio biznismen radi umetnosti, nego umetnik radi umetnosti. Biznismen radi biznisa je, naravno, najgora opcija.

Šta, u tom kontekstu, misliš o internet umetnosti i o mogućnostima umetničkog delovanja koje nude informacione tehnologije?

Rhizome, poznato online umetničko okruženje u Americi i tehnofili okupljeni oko njega, su napravili rad koji se zove Starry Night i koji pripada kategoriji internet umetnosti. Na veb interfejsu koji izgleda kao zvezdano nebo, zvezde su predstavljale radove umetnika iz baze podataka te grupe i menjale su se u realnom vremenu, povećavale su se i smanjivale u zavisnosti od broja ljudi koji pristupe tom umetničkom objektu-zvezdi. To je metafora u kojoj je internet jedan otvoren prostor, nebo u kojem svaka zvezda sija u zavisnosti od toga koliko je puta viđena. To je, naravno, suviše lepo da bi bilo istinito. Ali u toj metafori postoji i ideja o novim sistemima umrežavanja u kojima umetnik postaje tačka koja je samostalna i koja se smanjuje, raste ili pada. Dosta toga na internetu može funkcionisati kao nebo sa Van Goghove slike, ali naravno ne baš kada se radi o sistemima vrednosti u umetnosti. Mnogo je lakše vrednovati inženjerska ili naučna dostignuća nego umetnost. Na internetu za umetnost važe drugačija pravila pa postaje bitno znati kako da se zvezda postavi na to nebo. Tačnije, važe pravila kao i u globalnom umetničko-muzejsko-galerijskom sistemu u kojem umetnik mora da prođe određeni put-žigosanje kako bi postao deo sistema, to jest kako bi se u njega uklopio i zaigrao po njegovim pravilima. U tom smislu, informacione tehnologije ne pomažu mnogo. Ali na planu pristupa informacijama i stvarima vezanim za tehnološke mogućnosti, internet postaje teritorija vredna razmišljanja i možemo je posmatrati kao transparentan prostor bez početka i kraja koji prvobitno nije imao druge zakone osim zakona samog koda odnosno same topološke strukture (što je skoro idealna anarhističko-komunistička infrastruktura) i koji sada polako dobija zakone koji su uglavnom vođeni novcem, a tek delimično nekim razumom ili kreativnošću.

Krećeš se u širokom medijskom opsegu koji je u profesionalnim krugovima sve do nedavne afirmacije autorskog pluralizma smatran riskantnim i nepreporučljivim. Kako se osećaš radeći izvan jasno definisanog stilskog okvira?

Održavanje jedinstvenog stilskog identiteta je kulturno uslovljeno i po meni je prvenstveno rezultat nefleksibilnosti i želje za nečim opipljivim. Ne mislim, međutim, da je to loše i postoji mnogo odličnih umetnika sa dosadno doslednim i nepromenjenim stilom. Tako posmatram i svoj rad. Kao što sam želeo da eksperimentišem sa puno likovnih izraza i metoda u crtežu do neke zasićenosti, tako sam postupao i kasnije koristeći razne materijale: nanotehnologiju, paintball, kompjuterske igre… Mogućnosti novomedijskih umetnosti su skoro beskrajne. Ali mislim da je umetnost koja se ograničava na unapređivanje same sebe marginalna i da nije vredna truda. Takvom strategijom umetnici se služe konstanto jer se ona nekako uklapa u istoriju, možda uz izuzetak umetnika koji su otkriveni posthumno. Nove tehnologije, koje su istovremeno nove i postaju stare, dosta obećavaju jer mnogo toga što one nude nikada nije korišćeno i može stvoriti radikalno nove situacije koje ranije nisu bile moguće.

Stvaraš dinamičnu karijeru koja je u Srbiji skoro neprimećena. Poznajući mentalitet lokalne scene, nisam time ni malo iznenađen. A ti?

Možda ne bi trebalo da time budem iznenađen. Verovatno je najbolje reći da će se to jednom promeniti. Jednostavno, ako umetnik nije spreman da bude u direktnoj vezi sa centrima moći: galeristima, kustosima, medijima, on je osuđen na jedan nivo neprimećenosti. U Srbiji, nisam tražio takve centre i nisam mogao da se uklopim u načine na koji oni funkcionišu. To me je nateralo da dosta toga uradim samostalno, bez poznanstava i podrške. A kad sam i bio u kontaktu sa institucijama vezanim za nove medije tokom Miloševićevog doba, uvek sam se osećao kao neko koga taj sistem koristi, što nije bilo toliko strašno koliko osećaj nepristupačnosti i hijerarhije u tim ustanovama u kojima se neki ljudi ponašaju na granicama normalnog (od mišljenja o sebi kao najvažnijim osobama na planeti kada se obraćaju Srbima do istovremene patetične servilnosti kada se obraćaju ljudima izvan Srbije). Rezultati ovakvog pristupa u stvaralaštvu kao i u ostalim delatnostima su bezvredni, degradirajući i površni. Zbog toga naše muzičke, filmske i likovne zvezde uništavaju generacije za generacijama. Možda je nipodaštavajuće reći da naša umetnost nikada nije imala značajnog udela u svetskoj baštini, ali trebalo bi da budemo vešti i da pokušamo da prevaziđemo tu marginalnost umesto da je uvećavamo i kritikujemo.