Gravity and Levity

Mark Brogan, Gothic Gloss, kombinovana tehnika, 2001.

Dejan Grba: Kako si odlučio da dođeš u Beograd u kojem živiš i radiš od avgusta 2004 godine?

Mark Brogan: Pre dolaska u Beograd prolazio sam kroz fazu u kojoj sam radikalno promenio način rada i, što se moglo očekivati, taj novi rad u početku nije bio tako uspešan i zanimljiv kao raniji. U takvoj situaciji mi se učinilo da bi bilo dobro da pređem iz Londona u sredinu o kojoj skoro ništa ne znam. Sada vidim da mi je u toj fazi ponestajalo inspiracije i da sam bio prezasićen londonskom umetničkom scenom, umetničkim sistemom i većinom radova koji su se tu pojavljivali i koji su uglavnom prestali da deluju izazovno. Neke stvari na sceni jesu bile zanimljive, ali su istovremeno bile i nekako rutinske, a meni je postalo suviše lako da radim u sredini koju sam odlično poznavao i činilo mi se da počinjem da funkcionišem unutar sistema, što svakako nije dobro za umetnika. Bilo mi je potrebno novo okruženje sa drugačijim karakterom umetničkog stvaralaštva koji sam želeo da upoznam i osetim i, kada je moja devojka Leona Dodig odlučila da se vrati iz Londona za Beograd, u tome sam prepoznao priliku.

Šta je konkretno bilo zasićujuće na londonskoj umetničkoj sceni?

Živeo sam u istočnom Londonu i bio svedok rađanja i ekspanzije umetničke scene u tom delu grada. Pratio sam nastanak zanimljivih novih galerija, video mnoge izložbe novih radova u njima dok je ta scena postajala značajna, u čemu je, do izvesne mere, bilo zaista uzbudljivo učestvovati. Ali posle oko pet godina taj zamah je prirodno opao i scena je postala manje-više institucionalizovana, zvanično priznata i podržana od mnogih fondacija i, sa po tri otvaranja dnevno u sezoni, pretvorila se u zaglušujući beli šum.

Pored umetničkog, imaš i kustosko iskustvo.

Deo istočnog Londona u kojem sam živeo po završetku studija je bio zona lake industrije i tu je bilo dosta objekata za iznajmljivanje i, sa grupom umetnika i dizajnera, sam iznajmio jedan veliki fabrički prostor za rad. Ljudi iz te grupe su ponekad u svojim ateljeima pravili žurke i ja sam se uključio i postepeno počeo da organizujem žurke većeg obima koje su prerasle u klasične rejv žurke sa po pet do deset DJ-eva, koje su opet evoluirale u umetničke događaje. Na te art događaje bismo pozivali po sedamdesetak zanimljivih mlađih umetnika od kojih smo tražili da prilože po neki manji rad i te radove smo koristili kao fond za tombolu. Sve to je bilo na neprofitnom nivou i tombola je služila da se pokriju troškovi organizacije, ali umetnici su bili zaista fantastični. Ja sam i kuvao za umetnike, koristeći jednostavne namirnice i sredstva u elementarnim fabričkim uslovima kojima smo raspolagali, ali hrana je bila ukusna i duhovito servirana i stvorila se jedna hedonistička atmosfera na različitim nivoima. Ti art događaji su se pročuli u Londonu krajem devedesetih i počeli su da dolaze i poznati umetnici. Potom sam napravio nekoliko hibridnih događaja između partija i art hepeninga u klupskim prostorima. Jedan kolega mi je predložio da konkurišem na kustoski magisterijum na Goldsmiths koledžu što sam i učinio i bio primljen. Taj kurs je bio skup, visoko specijalizovan i veoma ozbiljan, sa izrazito karijerističkim aspektom, dok sam ja bio zainteresovan za organizovanje događaja koji su mešavina izložbe i žurke i koji služe ljudima da se sreću, komuniciraju i povezuju, i svemu tome nisam pristupao na ozbiljnom akademskom nivou. U to vreme sam takođe razmišljao o poziciji umetnika-kustosa i shvatio da je taj model teško prihvatljiv na duži rok jer stvara konfuziju i frustrira umetnika koji organizuje izložbe drugima dok bi prvenstveno želeo da sam bude uspešan kao umetnik. Zbog toga sam završio samo jednu godinu kursa i posle toga sam, u leto 2002, organizovao izložbu pod nazivom Loco for Rococo. U to vreme je u Londonu bilo mnogo grupnih izložbi na kojima su se neprestano smenjivali isti domaći umetnici i pomislio sam da bi bilo dobro za lokalnu scenu da se oslobodi ‘dežurnih krivaca’, pa sam organizovao tu izložbu sa umetnicima iz Amerike, Holandije i Nemačke. Izlagali su Loco for Rococo, Erik van Lieshout, Ralf Broeg i Ge Karel van der Sterren. Njihovi radovi su mi bili veoma zanimljivi, a ispostavilo se i da je izložba bila uspešna i dobro primljena u javnosti. Ali, u nju sam uložio veliki trud i energiju i morao sam privremeno da obustavim umetnički rad. Sve to mi je ukazalo na činjenicu da ozbiljna karijera nezavisnog kustosa podrazumeva ogroman broj različitih poslova i odgovornosti.

Da li si učestvovao na svojoj autorskoj izložbi?

Na londonskoj sceni ima mnogo izložbi koje autorizuju umetnici koji na njima i sami izlažu da bi svoj rad okružili radovima poznatijih i uspešnijih umetnika i time stvorili značajniji kontekst za sopstveni rad i poziciju, što je postalo zaista providno i sumnjivo. Hteo sam da izbegnem taj kvazi-promotivni i kvazi-kustoski pristup, tako da nisam učestvovao.

Kakva je tvoja umetnička karijera?

Pre redovnih studija sam pravio dosta konceptualnih radova i u tome sam uživao. Po upisu na Goldsmiths počeo sam da slikam, u početku sa izrazito konceptualnom pozadinom, da bih kasnije prešao na klasičniji pristup. Nastavio sam da slikam i po završetku studija, a tematika je postala dosta turobna. Tada sam, na primer, napravio jednu malu, tehnički jednostavno urađenu sliku u kojoj jedan dinosaurus proždire drugog dinosaurusa i okreće se ka posmatraču pošto mu je obrok prekiut. Onda sam se ponovo zainteresovao za konceptualni aspekt slikarstva i njegov odnos prema skulpturi i počeo sam da pravim objekte od industrijske uljane lak-boje i ti objekti su izgledali kao urolane plastične kese za đubre. Tu vrstu radova sam pravio tokom 3 ili 4 godine i u tome sam uživao. Usavršio sam proces njihove izrade i izlagao ih sa priličnim uspehom i dobrim odzivom publike, ali onda su neki od tih radova prikazani na jednoj grupnoj izložbi čija mi je izrazito ‘modernistička’ teza o pročišćenosti materijala delovala prilično besmisleno i nije mi se ni malo dopala. Tada sam shvatio kuda i u kakvu kategorizaciju me vodi ovaj način rada i, pošto se ne smatram Modernistom ni u kom smislu, prekinuo sam tu praksu. U isto vreme upisao sam kustoski kurs i obustavio umetnički rad na oko 1 do 2 godine. Želeo sam da sa više otvorenosti sagledam svet umetnosti u celini i van granica Velike Britanije, da o njemu steknem jasniju sliku i da shvatim njegove ‘mehanizme’. Mislim da sam posle te faze pročistio pristup i počeo sam da se zanimam za konceptualnu stranu slikarstva i skulpture na potpuno nov način, a naročito za prostor slikarskog iskustva u kontekstu skulpture i moj sadašnji rad se kreće u tom pravcu. U Beogradu sam, na primer, počeo da u skulpturu uvodim lične i autobiografske činioce i postao sam otvoreniji za slučaj i za nepredvidljivo, ali i za sugestije drugih.

Veoma je uzbudljivo kada je rad nepredvidljiv i kada te vodi u nepoznato i taj ‘avanturistički’ činilac je za mene ključan tako da, kada izostane, rad mi postaje dosadan i znam da će i rezultat biti dosadan. U isto vreme, rad je uvek i svojevrstan intimni dnevnik, bez obzira što objekti mogu biti veoma svedeni i što je autobiografska nota koju sadrže vidljiva samo meni. U Velikoj Britaniji, forma mi je bila primarna i bio sam prilično neodlučan po pitanju sadržine, a sada se u radu pomeram od estetskog ka ličnom stanovištu koje je riskantnije i zbog toga zastrašujuće. U stvari, počinjem da shvatam vrednost i značaj rizika koji preuzimam narušavanjem estetskog u korist ličnog. U svakom radu tražim kvalitete lakoće, nasilja i lepote koje ne usklađujem niti doterujem. To podržava moj antimodernistički stav, a verujem da većina londonskih umetnika, svesno ili ne, razmišlja duboko modernistički.

Kako umetnici u prvoj dekadi 21 veka mogu ozbiljno da razmišljaju modernistički?

Mislim na modernističke vrednosti u najširem smislu koje, prema Rosalind Krauss, nisu vezane samo za probleme odnosa između sadržine i forme i minimalističke skulpture što bi danas svakako delovalo anahrono, već se tiču stavova koji su bili u pozadini Modernizma i koji su ga omogućili: racionalističkih i macho stavova, karijerizma i kompetitivnosti.

To je ili simptom cinične (zlo)upotrebe znanja ili nedostatka znanja.

U poređenju sa Srbima, većina Engleza može sebi da priušti manje kvalitetno i ozbiljno umetničko obrazovanje zbog velikog ekonomskog pritiska da nađu posao i počnu da zarađuju, a London je najskuplji i najkonkurentniji evropski grad sa hiljadama umetnika i ne ostavlja mnogo vremena za lično usavršavanje. Krajnja konsekvenca je da, na primer, Britney Spears ne zna ko je bio John Lennon jer ‘on je živeo pre nje’. Hoću da kažem da današnji prioritet u britanskoj umetnosti nije biti ozbiljan umetnik, nego postati slavan što pre i na bilo koji način, zaraditi što više novca i povući se sa 35 godina.

Što se u izvesnom smislu ogleda u neokonzervativističkoj agendi?

Tako je. Zapanjujuće je do koje mere je britansko društvo dizajnirano i izmanipulisano i koliko je tu umetnika koji ne žele da preuzmu rizik i odgovornost za svoj rad. U Srbiji je potpuno drugačija situacija.

Možda još uvek nisi u poziciji da uvidiš da je Srbija na putu da postane upravo takva?

Možda, ali ovo je Balkan, dakle istorijski nepredvidljiva oblast i, ako takve tendencije možda postoje, mislim da neće dostići stepen društvenog inženjeringa kakav postoji u Britaniji. Ono čega ovde svakako nema je protestantska radna etika po kojoj, u suštini, čovek živi da bi radio i koja je očigledno glavni ekonomski faktor severozapadne Evrope. Na ovdašnjoj sceni je mnogo više radova napravljenih sa strašću, radova čija te emotivna snaga zaista uzdrma i, mada ovde umetnici ne zarađuju mnogo, to ih ne sprečava da prave izuzetne radove. Taj pristup je veoma uticao na mene, inspirisao me i podstakao da promenim odnos prema sopstvenom radu.