Politika tela počinje sa ljudskom svešću o osobenostima telesnosti i njenom mestu u svakodnevnom iskustvu. Umetnost je uvek telesna na performativnom i receptivnom planu i konceptualizuje telesnost na mnogo različitih načina.

General Atomics, Sky-Warrior ERMP UAV System, 2005.

Telo kao fenomen istraživanja: Leonardo.

Mehaničko, industrijsko telo: Muybridge, Marey.

Transparentno telo: Veronika Bromova, Cindy Sherman.

Društveno telo: August Sander, Duane Hanson.

Sujetno, ranjivo i trošno telo: reklama i mediji, Jan Švankmajer, Marjan Crtalić.

Telo bola, zadovoljstva i prenemaganja: Body Art, Bob Flanagan, Franco B, Andres Serrano, pornografija (i njena postšezdesetosmaška komercijalizacija u obliku “seksualne revolucije”).

Nemoguće, svemoćno, virtuelno i nepotrebno telo: sci-fi, Stelarc.

Telo kao tehnološki interfejs (suprotno McLuhanovom konceptu tehnologije kao telesnog produžetka): savremeno ratovanje, na primer America’s Army.

Hibridno telo: Patricia Piccinini, John Carpenter (The Thing), Chapman Bros..

Telo aktivizma, politike i ideologije: Naci (Arno Brecker), takođe videti dokumetarne filmove Adama Curtisa Pandora's Box, 1992.; The Mayfair Set, 1999; The Century of the Self, 2002; The Power of Nightmares, 2004; The Trap (What Happened to Our Dreams of Freedom), 2007.

Pretenciozno i budalasto telo umetnika: Joseph Beuys, Marc Quinn, Huan Muñoz.

Besmisleno, inflatorno, potrošačko telo: Braco Dimitrijević, Spencer Tunick, Sze Tsung Leong.

Telo podsmeha: Woody Allen, Marx Bros., John Currin.

Ambivalentno telo: Anthony Gormley, Lewis Carroll, David Levinthal, Jean-Auguste Dominique Ingres, Rineke Dijkstra, Valerie Belin.

Bez obzira na mnoštvo prikazanih i mogućih primera, nije ni malo lako da (u umetnosti i van nje, danas i bilo kada) ljudsko telo znači nešto posebno, da kreativnim prevazilaženjem banalnosti svog genetskog ili kultunog statusa postigne određeni smisao, odnosno da “nešto” postane “neko”.

Filmografija

Billy Wilder, One, Two, Three, 1961.
Alan J. Pakula, The Parallax View, 1974.
Chris Gerolmo, Citizen X, 1995.
Don Siegel, Invasion of the Body Snatchers, 1956.
John Frankenheimer, Black Sunday, 1977.
John Irvin, The Dogs of War, 1981.
John Schlesinger, Marathon Man, 1976.
Leni Riefenstahl, Olympia Teil 1 & Teil 2, 1938.
Roland Joffé, The Killing Fields, 1984.
William Friedkin, The Exorcist, 1973.

Bibliografija

Peter Weibel (ed.), Phantom der Lust, Neue Galerie, Graz, 2003.
Džudit Batler, Tela koja nešto znače: o diskurzivnim granicama ’pola’, B92, Beograd, 2001.