Opšti status identiteta u savremenoj kulturi vodi poreklo od postkonceptualnih i postmodernističkih dekonstrukcija autentičnosti i autorstva koje su se na različite načine odvijale u likovnim umetnostima, književnosti, teoriji i filozofiji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Promenom ekonomske uloge kulture tokom devedesetih, uspostavlja se složena pluralistička matrica u kojoj je identitet instrumentalizovan u gotovo univerzalnu ideološku paradigmu. Ta pluralistička matrica se manifestuje kao neutralno i otvoreno polje za realizaciju lične inovativnosti, različitosti ili tolerancije, ali je istovremeno i imperativ za konstantnu proizvodnju, procesiranje i potrošnju životnih stilova i imidža u svakodnevnom životu odnosno poetika i opusa u oblasti umetničkog stvaralaštva.

Franz Xaver Messerschmidt, Obešeni, 1770-1783.

Zbog toga identitet predstavlja jednu od najzahvalnijih tema savremenih likovnih umetnosti i umetničkih teorija, koje ga najčešće tretiraju kao psihološki, rodni, rasni, etnički, sociološki i politički fenomen. Indikativno je da svi ti aspekti nastaju prvenstveno u preseku kulturnih odrednica i obrazaca (±kulturni relativizam). Oni su visoko relacionalni, zavise od aktuelnih društvenih trendova i zasnivaju se na jeziku. Pošto se jezik zasniva prvenstveno na principima prepoznavanja i ponavljanja, kreativnost se u njemu lako svodi na nivo „slobodnog” izbora, kombinovanja ili suprotstavljanja jezičkih odnosno društvenih pozicija. I mada to može da izgleda logično imajući u vidu kulturu kao autoreferentan sistem, postoje važni materijalni aspekti identiteta koji su time zanemareni ili potcenjeni, a zbog kojih je diskutabilno da li je kulturno mapiranje identiteta i približno toliko relevantno za naše razumevanje sveta i stvarnosti.

Novija saznanja u fizici, genetici i evolucionoj biologiji diskreditovala su mnoge faktički i dalje važeće kulturne koncepte, teorije i škole mišljenja promenivši shvatanje ljudske prirode, seksualnosti, istorije, obrazovanja i društvenih odnosa. Otkriće genetske pozadine prirodne selekcije, na primer, pokazuje da se određenje pojedinca/pojedinke svakako ne ostvaruje (samo) konzumiranjem, interpretacijom, kombinovanjem ili nadmetanjem u okviru bilo koje, ma koliko složene, kulturno-jezičke platforme nego prepoznavanjem, razumevanjem i promenom činilaca koji uspostavljaju tu platformu. Ili, kao što Mišel Uelbek cinično ali precizno metaforizuje svojim kapitalnim romanom Elementarne čestice, identitetska sloboda se ne realizuje usvajanjem predefinisanih rodnih pozicija ili seksualnih praksi, nego pronalaženjem načina za prevazilaženje same polnosti kao antropološke datosti.

Neki od danas najzanimljivijih, često i najprovokativnijih (mada ne nužno i najeminentnijih) umetnika izbegavaju neposredno ili kultuno očekivano tematizovanje identiteta, preferirajući distanciran, indirektan ili apstraktan pristup. U umetnosti i van nje, razmatranje identiteta obuhvata dva različita skupa pitanja: Kako identitet „funkcioniše”? i Kako identitet nastaje?

Umetnici: Photo-Robot, Kraftwerk, Gilbert & George, NSK/Laibach, Diane Arbus, Franz Xaver Messerschmidt, Cindy Sherman, Elisabeth Peyton, Pleix, Inez van Lamsweerde, Alexander Apostol, Piotr Uklanski, AES, Andreas Gursky, Spencer Tunick, Wim Delvoye.

Filmografija

Friedrich Wilhelm Murnau, Der Letzte Mann, 1924.
Andrew Niccol, Gattaca, 1997.
Ettore Scola, Brutti sporchi e cattivi, 1976.
Jack Arnold, The Incredible Shrinking Man, 1957.
Jan Švankmajer & Ernst Gossner, Faust, 1994.
Oskar Roehler, Elementarteilchen, 2006.
Peter Weir, Truman Show, 1998.
Robert Zemeckis, Forest Gump, 1994.

Bibliografija

Donald Symmons, The Evolution of Human Sexuality, Oxford U.P., New York, 1979.
Met Ridli, Genom, Plato, Beograd, 2001.
Met Ridli, Crvena kraljica, Dosije, Beograd, 2004.
Mišel Uelbek, Elementarne čestice, Plato, Beograd, 2006.