Pri razmatranju vizuelne percepcije i doživljaja stvarnosti važno je imati u vidu da su oni relativni i visoko kontekstualni, što se često prenebregava u svakodnevnom iskustvu koje je određeno kulturnim modelima, predrasudama i očekivanjima. To je uzbudljivo ironično ilustrovala panika na istočnoj obali SAD koju je izazvala premijera radio drame Orson Wellesa Rat svetova (War of the Worlds, 1938), izvedena kao simulacija živog radio prenosa dolaska neprijateljskih osvajača iz svemira. Dejstvo i posledice ove virtuozne i poučne umetničke „prevare“, prikazane su u TV filmu Noć u kojoj je Amerika drhtala (The Night America Trembled, 1957) i u filmu Josepha Sargenta, Noć koja je uspaničila Ameriku (The Night That Panicked America, 1975). Wellesov filmski opus polazi od shvatanja umetnosti kao veštine manipulisanja kontekstualnošću i relativnošću doživljaja stvarnosti.

Orson Welles, Rat svetova, plakat, 1938.

Jan Dibbets, Korekcija perspektive, fotografija, 1969.

Albrecht Altdorfer, Bitka kod Isa, 1529.

Relativnost i nejednoznačnost doživljaja stvarnosti su i teme većine filmova Akire Kurosawe. Rašomon (Rashomon, 1950) je najpoznatiji primer kojem možemo dodati Pijani anđeo (Yoidore tenshi, 1948), Živeti (Ikiru, 1952), Sedam samuraja (Shichinin no samurai, 1957), Krvavi presto (Kumonosu jô, 1957), Skrivena tvrđava (Kakushi toride no san akunin, 1958), Telesna straža (Yojimbo, 1961), Sanđuro (Sanjûrô, 1962), Raj i pakao (Tengoku to jigoku, 1963) i Senka ratnika (Kagemusha, 1980).

I mada, za razliku od filma, likovne umetnosti retko neposredno rade sa konceptima stvarnosti, postoje mnogi likovni radovi koji se mogu posmatrati (i) kao formalne studije percepcije. U konceptualnoj umetnosti ta vrsta pristupa je često korišćena, na primer u radu umetnice Vije Celmins paradoksalnim sparivanjem kamenova i njihovih hiperrealistički realizovanih dvojnika od bronze. Motivi dvojništva i memento morija spojeni su u duhovitom, ali složenom savremenom radu Lobanje Roberta Lazzarinija sa anamorfiranim ljudskim lobanjama u prirodnoj veličini. Belgijski konceptualni umetnik Jan Dibbets je veći deo svog opusa posvetio igri sa ograničenjima vizuelne optike i načina gledanja u zapadnoj kulturnoj tradiciji. Nasuprot tome, austrijski arhitekta Peter Kogler u svom radu koristi upravo inteligenciju pogleda kao psihomotorne aktivnosti, kretanje i očekivanje promene na kojima se zasniva umetnost animacije.

Film Johna Cormana, Čovek sa rentgenskim očima (X: The Man with the X-Ray Eyes, 1963), duhovito podseća na ideju da videti (može da) znači znati, ali i na činjenicu da obilje čulnih sadržaja ne mora uvek da bude ni potrebno i korisno. Infantilni sci-fi princip vizuelizacije koji je korišćen u tom filmu, upotrebila je i italijansko-nemačka umetnica Alba D’Urbano da bi ispričala još jednu priču o ženskom viđenju kulturno ali i biološki uslovljene prirode muškog pogleda na ženu. Ovakva vrsta radova ukazuje i na neke od osobenosti profesije likovnih umetnika, kao što je istrenirano, sistematično posmatranje.

Modiglianijeve kompozicije aktova su odličan primer ekonomičnog likovnog fokusa na ono što se na ženskom telu smatra bitnom iz pozicije heteroseksualnog muškarca, što je potvrđeno kasnijim usvajanjem tog kompozicionog principa na duplericama tzv. časopisa za muškarce. Suprotan princip likovne organizacije nalazimo u kompozicijama koje detaljno prikazuju masovne scene, na primer u slici Bitka kod Isa Albrechta Altdorfera iz 1529. Tu sliku, slično Modiglianijevim aktovima, možemo lako obuhvatiti jednim pogledom, ali u viđenoj celini ne razaznajemo detalje. Za praćenje mikro-scena i epizoda potrebno je usredsrediti se na segmente i u tom smislu ova likovna organizacija podseća na tekst, a gledanje postaje slično čitanju.

Robert Seidel, _grau, video, 2004.

Valerie Belin, 03010905, fotografija, 2006.

Obilje detalja može biti i samo usputan ili slučajan efekat, kao u generativnom video radu Silver (2006) američkog umetnika Takeshija Murate, koji je zasnovan na površnoj estetizaciji digitalnog video zapisa i tehnika za njegovu kompresiju. Nemački novomedijski umetnik Robert Seidel, nasuprot tome, takođe koristi obilje programski generisanih apstraktnih likovnih informacija, ali ih artikuliše i animira sa merom i sa osećajem za atmosferu. Verovatno najvispreniju igru sa apstraktnom prirodom likovnih sredstava, ali i sa kulturno kodiranim značenjem postigao je Roy Lichtenstein serijom slika i crteža na temu slikarskog gesta, poteza i nanosa boje.

Kako kulturno uslovljena vizuelna percepcija i prepoznavanje mogu biti diskreditovani malim, ali znalački sprovedenim intervencijama, ilustruju fotografije francuske umetnice Valerie Belin, na primer u seriji sa bodi-bilderima čija se tela prepoznaju kao portreti znatno lakše i ubedljivije nego lica koja su na njima. Američki hiperrealistički vajar Duane Hanson postiže sličan efekat svojim ciklusom figura američke niže srednje klase, u kojem skup često perifernih detalja određuje identitet prikazanih osoba. Koristeći taj princip u kombinaciji sa razlaganjem i segmentiranjem, monumentalni portreti Chucka Closea stvaraju složene paradokse likovnog realizma.

U delu Victora Vasarelyja, razlaganje i podela vode ka svođenju slike na njenu formalnu suštinu – raspored valera i hromatskih vrednosti. Sličnu vrstu formalizacije koristila je Britanska op-umetnica Bridget Riley da bi postigla drugu suštinu likovnosti – iluziju. I najzad, u opusu beogradskog umetnika Bore Iljovskog, formalni činioci vode posmatrača od apstraktne llikovnosti preko znakovitosti jezika do muzike i ponovo do slike kao sistema koji ih drži na okupu.

Bibliografija

Libet, B., Gleason, C.A., Wright, E.W., and Pearl, D.K., Time of conscious intention to act in relation to onset of cerebral activity (readiness-potential). The unconscious initiation of a freely voluntary act., Brain, 106: pp. 623-642, 1983.
Tor Nørretranders, The User Illusion: Cutting Consciousness Down to Size, Penguin, New York, 1999.
Piero Scaruffi, The Nature of Consciousness, Omniware, 2006.
Ned Block, Owen J. Flanagan and Güven Güzeldere (Eds.), The Nature of Consciousness: Philosophical Debates, MIT Press, Boston, 1997.
Grupa autora, Likovne sveske, Br. 1 – 9 (reprint), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva / Univerzitet umetnosti, Beograd, 1996.